Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 854/18 od 21.03.2018. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženih BB, VV i GG je delimično usvojena i delimično odbijena, a žalba tuženog DD usvojena i presuda Osnovnog suda u Šidu P 198/2017 od 28.12.2017. godine preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac na osnovu testamenta od 08.04.2001. godine pokojnog EE vlasnik ½ dela nekretnina upisanih u list nepokretnosti ... KO ...: porodične stambene zgrade u ... u ulici ... broj ... i pomoćnih zgrada sagrađenih na parceli ..., zemljište pod zgradom – objektom i njiva I klase površine 9 ari 80 m2 i parcele ..., ... –njiva I klase površine 7 ari 03 m2, što su tuženi dužni priznati, i deo tužbenog zahteva samo u odnosu na tuženog DD kojim je traženo da se utvrdi da ugovor o kupoprodaji zaključen između ŽŽ, BB, VV, GG i ĐĐ kao prodavca i DD, kao kupca, overen 15.07.2013. godine u Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici pod Ov .../... ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na tužioca u delu koji se odnosi na kupoprodaju ½ nekretnine upisane u list nepokretnosti ... KO ...: porodične stambene zgrade u ..., u ulici ... broj ... i pomoćnih zgrada sagrađenih na parceli ..., zemljište pod zgradom – objektom i njiva I klase površine 9 ari 0 m2 i parcele ..., ... – njiva I klase površine 7 ari 03 m2, vlasništvo tužioca koju su izvršili tuženi BB, VV, GG i ĐĐ, te obavezan tužilac da tuženom DD u roku od 15 dana naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 74.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, a odbijen zahte tuženog DD za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove postupka od presuđenja do izvršnosti presude, i određeno da tužilac i tuženi BB, VV, GG i ĐĐ snose svako svoje troškove prvostepenog postupka, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom DD u roku od 15 dana naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženih BB, VV i GG za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, dela kojim je preinačena prvostepena presuda i odlučeno o troškovima postupka, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi BB, VV i GG su podneli odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pismenim zaveštanjem pred svedocima od 08.04.2001. godine zaveštalac EE je odredio tužioca za naslednika njegove pokretne i nepokretne imovine. Zakonski naslednici zaveštaoca su osporili punovažnost zaveštanja. Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Šidu P 2236/10 od 12.05.2010. godine, potvrđene presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 685/11 od 12.10.2011. godine, utvrđeno je da označeno zaveštanje ne proizvodi pravno dejstvo. Po pravnosnažnom okončanju navedene parnice zaostavština pokojnog EE, između ostalog i udeo ostavioca od ½ idealna dela na porodičnoj stambenoj zgradi i pomoćnim zgradama na katastarskoj parceli ... i katastarske parcele ... KO ..., raspravljena je rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – sudska jedinica u Šidu O .../... od 17.05.2013. godine i za naslednike oglašeni tuženi ĐĐ, GG, BB, VV i ZZ. Oglašeni zakonski naslednici su, na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju, u katastru nepokretnosti upisani kao suvlasnici označenih nepokretnosti. Tužilac je do pravnosnažnog okončanja parnice za utvrđenje ništavosti zaveštanja pokojnog EE bio u državini predmetnih nepokretnosti, a zatim ih je predao tuženima – zakonskim naslednicima ostavioca. Ugovorom o kupoprodaji Ov .../... od 15.07.2013. godine tuženi (zakonski naslednici pokojn EE) i ŽŽ (suvlasnik spornih nepokretnosti od ½ idealna dela) prodali su nepokretnosti tuženom DD koji se, na osnovu tog pravnog posla, u katastru nepokretnosti upisao kao njihov vlasnik. Pre zaključenja kupoprodajnog ugovora, tuženi DD se obratio tužiocu koji ga je obavestio da je spor izgubio i da ne učstvuje u prodaji, ali mu nije rekao da je 16.01.2012. godine protiv drugostepene presude podneo ustavnu žalbu. Odlukom Ustavnog suda Už 343/12 od 30.12.2014. godine usvojena je ustavna žalba tužioca, poništena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 685/11 od 12.10.2011. godine i naloženo tom sudu da donese novu odluku po žalbi tužioca. Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4/15 od 04.03.2015. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Šidu P 2236/10 od 12.05.2010. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje da testament pokojnog EE od 08.04.2001. godine ne proizvodi pravno dejstvo.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac stekao pravo svojine na zaostavštini pokojnog EE u momentu njegove smrti, kada se nasleđe smatra otvorenim, i da zato tuženi – zakonski naslednici ostavioca nisu mogli imovinu koja je po osnovu testamenta pripadala tužiocu prodati tuženom DD. Međutim, po shvatanju tog suda, sporni ugovor o kupoprodaji nije ništav prvni posao i isti, za udeo od ½ dela predmetnih nepokretnosti, ne proizvodi pravno dejstvo samo u odnosu na tužioca, dok prema svim ostalim licima ostaje na snazi, tako da tuženi DD svoja prava na osnovu tog ugovora može ostarivati u posebnom postupku protiv prodavaca jer je ništavošću ugovora otpao pravni osnov po kojem je isplatio prodajnu cenu.

Po nalaženju drugostepenog suda, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno su primenjene odredbe člana 12. Zakona o obligacionim odnosima i članova 20. stav 1, 33. stav 1. i 36. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer su u vreme zaključenja osporenog kupoprodajnog ugovora vlasnici ½ dela nepokretnosti – predmeta prodaje, bili tuženi kao zakonski naslednici pokojnog EE, tako da je prodaja bila zakonita. Takođe, po stanovištu tog suda, tuženi DD je bio savestan kupac jer se prethodno, u razgovoru sa tužiocem, obavestio o tome ko su vlasnici nepokretnosti i kako je završen sudski postupak, zbog čega ne može trpeti štetne posledice ništavosti ugovora, za razliku od tužioca koji je bio nesavestan zato što kupcu – tuženom DD nije rekao da je podneo ustavnu žalbu, tako da je njegov pravni osnov za sticanje prava svojine slabiji u odnosu na pravni osnov za sticanje prava svojine tog tuženog.

Osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo pri odlučivanju o tužbenom zahtevu za utvrđenje prava svojine tužioca po osnovu zaveštajnog nasleđivanja.

Odredbom člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se pravo svojine stiče nasleđivanjem, a članom 36. istog zakona da se pravo svojine na stvari stiče nasleđivanjem u trenutku otvaranja nasleđa na imovini umrlog, ako zakonom nije drukčije određeno.

Prema članu 206. stav 1. Zakona o nasleđivanju, nasleđe se otvara smrću ostavioca. Odredbom člana 212. stav 1. tog zakona propisano je da zaostavština po sili zakona prelazi na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti. Shodno članu 2. Zakona o nasleđivanju, naslediti se može na osnovu zakona i na osnovu zaveštanja (testamenta). Pravilo da zaostavština po sili zakona prelazi na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti važi ne samo za zakonske, već i za zaveštajne (testamentalne) naslednike. Pri tom je zaveštanje (testamenat) jači pravi osnov pozivanja na nasleđe i isključuje primenu zakona kao osnova pozivanja na nasleđe.

Tužilac je naslednik celokupne zaostavštine pokojnog EE po osnovu punovažnog zaveštanja (testamenta) ostavioca od 08.04.2001. godine, jer je pravnosnažnom sudskom presudom odbijen zahtev ostaviočevih zakonskih naslednika za utvrđenje da označeno zaveštanje ne proizvodi pravno dejstvo. Pravo svojine nasleđivanjem zaostavštine pokojnog EE tužilac je stekao po sili zakona, u trenutku smrti ostavioca – otvaranja njegovog nasleđa, kako je to predviđeno članom 36. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i članom 212. stav 1. Zakona o nasleđivanju u vezi člana 206. istog zakona.

Stoga, tužilac u ovoj parnici osnovano zahteva utvrđenje prava susvojine sa ½ idealna dela na predmetnim nepokretostima po osnovu zaveštajnog nasleđivanja, u cilju korigovanja (izmene) stanja ustanovljenog odlukom ostavinskog suda. Zbog toga je drugostepena presuda u tom delu morala biti preinačena tako što je odbijena žalba tuženih i potvrđena presuda prvostepenog suda u pogledu tog zahteva, te primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke – delu alineje 1.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu odluke o drugom tužbenom zahtevu (u podnetoj tužbi zahtevano je utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji u delu od ½ idealna dela predmetnih nepokretnosti).

Prema odredbi člana 460. Zakona o obligacionim odnosima nije zabranjena prodaja tuđe stvari i takav ugovor nije ništav pravni posao samo zbog činjenice da je otuđena tuđa stvar. Shodno navedenoj odredbi, prodaja tuđe stvari obavezuje ugovarače i jedino kupac ima pravo da, uz određene pretpostavke, raskine takav ugovor.

U konkretnom slučaju, osporenim ugovorom o kupoprodaji tuženi DD kupio je nepokretnosti koje su postale imovina tužioca u momentu smrti pokojnog EE, po osnovu zaveštajnog nasleđivanja. Ugovor o kupoprodaji tuženi DD zaključio je sa tuženima – zakonskim naslednicima pokojnog EE, oglašenih pravnosnažnim rešenjem donetim u postupku za raspravljanje ostaviočeve zaostavštine i licima koja su u katastru nepokretnosti bili upisani kao suvlasnici nepokretnosti, a istovremeno i bili u njenoj državini. U takvoj pravnoj i životnoj situaciji ne može se zanemariti savesnost kupca – tuženog DD, koji se pre zaključenja kupoprodajnog ugovora upoznao sa stanjem u katastru nepokretnosti i faktičkim stanjem – posedom prodavaca na predmetu prodaje, ali se i kod tužioca informisao o ishodu spora povodom imovine pokojnog EE. Zbog toga drugostepeni sud pravilno zaključuje da sporni ugovor o kupoprodaji proizvodi pravno dejstvo u odnosu na tužioca i tuženog DD kao savesnog kupca nepokretnosti koji, prema svim okolnostima, nije znao niti je mogao znati da je nepokretnost koju kupuje tuđa.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Tužilac je u celosti uspeo u sporu u odnosu na tužene BB, VV, GG i ĐĐ, pa su zato ovi tuženi dužni da mu, na osnovu člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP, nadoknade parnične troškove dosuđene prvostepenom presudom. Tužilac i tuženi DD su delimično uspeli u sporu i prema njihovom uspehu svaki treba da snosi svoje troškove postupka, u skladu sa članom 153. sta 2. ZPP.

Shodno izloženom, odlučeno je kao u prvom stavu izreke – deo prve i druga alineja.

Troškovi odgovora tuženih BB, VV i GG za odgovor na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu bili nužni, pa je zato primenom člana 165. u vezi člana 154. ZPP odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić