Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i iz razloga propisanih članom 404. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu različitu praksu Višeg suda u Novom Pazaru u odnosu na ostale sudove sa identičnim pravnim i činjeničnim sporovima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji tužilje Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, pa je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je na osnovu pravnosnažne presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P1 86/13 od 21. januara 2013. godine kojom je usvojen njen tužbeni zahtev i obavezan tuženi HD ''Raška'' Novi Pazar u stečaju i ''Raška'' ''Viskoza'' ''Predionica'' Novi Pazar tada u restrukturiranju da joj isplate naknadu štete u visini minimalnih zarada po mesecima i sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, te da joj nadoknade parnične troškove u iznosu od 39.000,00 dinara. Na osnovu te presude tužilja je podnela predlog za izvršenje Osnovni sud u Novom Pazaru je odredio izvršenje rešenjem I 1639/13 od 30.05.2013. godine. Međutim, naznačeno izvršenje još nije sprovedeno. Tužilja je izjavila prigovor zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku pa je pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Novom Pazaru R4 4/16 od 04.07.2016. godine usvojen prigovor tužilje i utvrđeno da je tužilji povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istim rešenjem je naloženo postupajućem sudiji da u roku od tri meseca preduzme radnje radi namirenja tužiljinog potraživanja. Tužilja potražuje imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku jer nije naplatila potraživanje koje je određeno rešenjem o izvršenju I 1639/13 od 30.05.2013. godine jer izvršenje nije sprovedeno. Polazeći od odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i imajući u vidu činjenicu da je Evropski sud za ljudska prava dana 05.11.2008. godine u sporu Kačapor protiv Republike Srbije doneo odluku kojom se tužena država smatra odgovornom za izvršenje pravnosnažnih sudskih presuda i da će Vlada platiti svakom podnosiocu predstavke iznose koji su dodeljeni pravnosnažnim presudama, a imajući u vidu i druge odluke Evropskog suda za ljudska prava povodom istog pitanja prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužilje osnovan, a iz sledećih razloga. Postupak sprovođenja izvršenja pokrenut je 03.05.2013. godine ali to još nije sprovedeno. S obzirom da je do ne sprovođenja izvršenja došlo isključivim propustima na strani državnih organa jer rešenje o izvršenju nije dostavljeno Narodnoj banci Srbije odmah već tri godine od kada je preuređen predlog za izvršenje, to je prvostepeni sud mišljenja da je opravdano dosuđivanje novčanog obeštećenja tužilji u konkretnom slučaju. Nesprovođenjem izvršenja za naknadu materijalne štete tužilji je povređeno pravo na mirno uživanje imovine, pa je prvostepeni sud i iz tog razloga usvojio tužbeni zahtev.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u tom delu i odbio tužbeni zahtev tužilje nalazeći da imovinska šteta zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, svakako ne može predstavljati potraživanje koje se ostvaruje u izvršnom postupku, u kom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, drugostepeni sud nalazi da se shodno napred iznetom mora dokazati da je zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku tužilac pretrpeo neku imovinsku štetu da se mora dokazati u čemu se ona ogleda i kolika je, te da se mora dokazati da je ista u uzročno-posledičnoj vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku odnosno da je ista posledica povrede prava na suđenje u razumnom roku. U toku postupka tužilja nije dokazala napred navedene činjenice, tj. nije dokazala postojanje imovinske štete ni uzročno-posledičnu vezu sa povredom prava na suđenje u razumnom roku, što je neophodno u smislu odredbi člana 154. st. 1. i 3, čl. 155, 172, 185, 189. i 190. ZOO usled čega je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Naime, stoji činjenica da je rešenjem Osnovnog suda u Novom Pazaru R4 r 4/16 od 04.07.2016. godine usvojen prigovor tužilje i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu koji se vodi pred prvostepenim sudom, u izvršnom postupku I 1639/13, a na osnovu izvršne isprave – pravnosnažne presude prvostepenog suda P1 86/13 od 21.01.2013. godine. Izvršni postupak nije okončan niti je tužilja naplatila materijalnu štetu određenu po tom rešenju. Tužena nije dala opravdane razloge zašto i pored proteka toliko vremena nije sprovedeno rešenje o izvršenju i omogućena tužilji naplata tog potraživanja.

Odredbom čl. 1. i 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se zakonom uređuje zaštita prava na suđenje u razumnom roku, da je svrha zakona da pruži sudsku zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i time predupredi nastajanje povreda prava na suđenje u razumnom roku, da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak. U smislu člana 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku su prigovor radi ubrzanja postupka, žalba i zahtev za pravično zadovoljenje.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost RS za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna, a što je propisano odredbom člana 31. stav 3. istog zakona.

S druge strane, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (predmet Marinković protiv Srbije predstavka broj 5353/11 od 29.01.2013. godine) država se smatra odgovornom za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu biti odgovorni u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni ili društveni kapital. Nakon donošenja pomenute odluke Evropskog suda za ljudska prava, i drugih odluka toga suda, Ustavni sud je u odluci Už 5551/2011 od 20.06.2013. godine utvrdio povredu prava na imovinu polazeći od stava Evropskog suda za ljudska prava koji je iznet u odluci Marinković protiv Srbije, dosuđujući na teret države naknadu materijalne štete u visini opredeljenoj izvršnim rešenjem. Svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, pa svako nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava RS. Neaktivnost i propust države da izvrši pravnosnažnu sudsku odluku izrečenu u korist ovde tužilje predstavlja mešanje u njeno pravo na mirno uživanje imovine, zbog čega bi država bila dužna da tužilji nadoknadi materijalnu štetu u visini iznosa koji su usvojeni rešenjem o izvršenju, a koji nisu isplaćeni.

Stoga se izneti stav Višeg suda u Novom Pazaru, ne može prihvatiti apriori kao pravilan. Međutim, u ovoj pravnoj stvari mora se imati u vidu i činjenica da je prvostepena presuda doneta dana 09.11.2017. godine. Iz spisa ove pravne stvari (što je posebno naznačeno u reviziji strana 2, zadnji red) da je nad izvršnim dužnicima dana 18.10.2017. godine otvoren stečajni postupak. Znači stečajni postupak je već bio otvoren kada je prvostepeni sud doneo presudu. Otvaranjem stečajnog postupka stvaraju se posebni odnosi između izvršnog poverioca i izvršnog dužnika, a i sam postupak naplate potraživanja i pored donetog rešenja o izvršenju ulazi u poseban postupak. Iz izvedenih dokaza proizilazi da u toku postupka pred nižestepenim sudovima nije utvrđeno da li je tužilja prijavila potraživanje o stečajnom postupku, te da li je i u kom iznosu priznato njeno potraživanje kao ni činjenica da li je tužilja naplatila deo potraživanog iznosa.

U ponovnom postupku, nižestepeni sud će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja i doneti novu i zakonitu odluku.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić