Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2988/19 od 17.05.2019. godine, u prvom stavu izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda, u prvom, drugom i četvrtom stavu izreke. U drugom stavu izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, kao i na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je dao odgovor na reviziju.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije ceni Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio predlog za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, budući da je sporno pravno pitanje vezano za konkretnu činjeničnu podlogu i rešenje spornog odnosa stranaka, a pobijana drugostepena presuda je u skladu sa sudskom praksom i pravnim shvatanjima. Kako je revizija usmerena na razrešenje konkretnog spora u kojoj se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, što nije razlog za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja podneta je 27.01.2000. godine, a protivtužba radi ukidanja prava plodouživanja 24.02.2000. godine. Vrednost predmeta spora nije označena, a sudska taksa nije određena, pa se ni na taj način ne može utvrditi vrednost spora.

Prema zaključku Vrhovnog kasacionog suda od 10.12.2019. godine revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe ako tužilac u tužbi ili u toku prvostepenog postupka nije označio vrednost predmeta spora, niti se ona može utvrditi na osnovu određene ili plaćene sudske takse.

Osim toga, budući da se vrednost predmeta spora u ovom postupku ne može utvrditi preko visine plaćene paušalne takse u smislu tarifnog broja 7 Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama, niti prema odredbama članova 21. – 27. tog zakona, kao vrednost predmeta spora uzima se iznos od 15.000,00 dinara, na osnovu člana 28. Zakona o sudskim taksama. Prema članu 28. Zakona o sudskim taksama, ako se po odredbama članova od 21. do 27. tog zakona ne može utvrditi vrednost predmeta spora, kao vrednost se uzima iznos od 15.000,00 dinara, bez obzira koji je sud nadležan za rešavanje spora. Pošto vrednost predmeta spora od 15.000,00 dinara očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan pokretanja postupka, to revizija nije dozvoljena ni iz ovog razloga.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Kako troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju potrebne troškove radi vođenja parnice u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić