U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Spomenke Zarić, Gordane Komnenić, Dragane Mirosavljević i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik advokat Vladimir Mišković iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane koju zastupa Vojno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 4562/19 od 10.09.2020. godine, u sednici održanoj 30.06.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 4562/19 od 10.09.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Beogradu Gž 4562/19 od 10.09.2020. godine godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 11335/18 od 12.02.2019. godine u stavu prvom izreke tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 12.02.2019. godine do isplate, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 24.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana dostavljanja prepisa ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 11335/18 od 12.02.2019. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 12.02.2019. godine do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, u delu u kome je tražio da mu tužena na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od još 100.000,00 dinara, a do traženog iznosa od 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 12.02.2019. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 105.100,00 dinara, a ukoliko troškove ne isplati u roku, sa zakonskom zateznom kamatom počev od nastupanja uslova za izvršenje do isplate, dok je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate od 12.02.2019. godine do nastupanja uslova za izvršenje odbijen.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 4562/19 od 10.09.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11,...18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu ocene osnovanosti prigovora zasterelosti potraživanja koji je istaknut u ovoj parnici, a imajući u vidu da osnovanost tužbenog zahteva zavisi od pravilne ocene navedenog prigovora, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao pripadnik Vojske Jugoslavije bio na teritoriji Kosova i Metohije na kojoj je učestvovao u ratnim dejstvima za vreme NATO bombardovanja, od 30.03.1999. godine do 26.06.1999. godine. Po povratku sa ratišta normalno je funkcionisao i živeo sve do 2014. godine, kada je počeo da razmišlja o boravku na Kosovu, a dešavalo mu se da se u snu probudi, da mu srca ubrzano lupa, da se znoji i sanja detalje vezane za boravak na Kosovu, zbog čega se obratio lekaru. Lekar opšte prakse ga je uputio neuropsihijatru koji je 02.09.2014. godine dijagnostifikovao DNV ( distonia neurovegetativa) i PTSP ( posttraumatski stresni poremećaj) i propisao tužiocu određenu terapiju lekovima. Sudski veštak psihijatar i neurolog je u svom mišljenju naveo da je tužilac doživeo višekratni primarni strah jakog intenziteta koji je trajao 3 minuta, svakodnevno 78 dana, nakon čega je došlo do sekundarnog straha srednjeg intenziteta u trajanju od po 10 sati dnevno, 78 dana zbog neizvesnosti i zabrinutosti za život , a u narednom vremenskom periodu i trajanju od mesec dana pretrpeo je sekundarni strah lakšeg intenziteta. Registrovano je povremeno trpljenje tercijalnog straha lakšeg intenziteta i nelagodnosti u određenim stresnim situacijama na koje je reagovao izbegavajućim ponašanjem, te da pretrpljeni strah predstavlja psihičku traumu, da se kod tužioca manifestuju posledice u smislu anksiozno-depresivne simptomatologije reaktivnog tipa, prolongiranog toka, u sklopu hroničnog PTSP ratne geneze, te da je bolest dobila konačni oblik krajem 2014. godine, a da lečenje traje i dalje i delimično ublažava tegobe, te da ovakvo stanje remeti tužiocu svakodnevnu funkcionalnost, komunikativnost, održavanje adekvatnih socijalnih kontakata i dovodi do umanjenja živone aktivnosti koje iznosi 10% trajno sa neuropsihijatrijske strane i ogleda se u smanjenju socijalnog i opšteg funkcionisanja, kao i potrebnom uloženom dodatnom naporu za svaku aktivnost. Sudski veštak je mišljenja da se određeni procenat umanjenja opšte životne aktivnosti odnosi isključivo na uzročnoposledičnu vezu sa boravkom tužioca na Kosovu tokom NATO bombardovanja ( kao najvećeg i najznačajnijeg stresogenog faktora u životu tužioca) i isključivo na doprinosa navedenih stresnih događaja umanjenju opšte životne aktivnosti kod tužioca. Pri određivanju procenta umanjenja uzeto je u obzir i postojanje drugih životnih okolnosti, koje takođe mogu biti uzrok psihičkih poremećaja ( realni procenat umanjenja opšte životne aktivnosti je veći od umanjenja opšte životne aktivnosti kao posledice boravka na ratištu). Hronični PTSP dugo vremena može da bude i neprepoznat, pod maskom psihosomatskog reagovanja ili višegodišnjeg latentnog perioda, što je zabeleženo u literaturi kao i u kliničkoj praksi.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su obavezali tuženu da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti u dosuđenom iznosu, primenom odredbi članova 173., 174. I 200 stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ocenili su da tužiočevo potraživanje nije zastarelo jer je tužba u ovoj parnici podneta 26.09.2014. godine dok je tužilac za štetu saznao 02.09.2014. godine kada je njegovo oboljenje dobilo konačan oblik, te nije protekao ni subjektivni ni objektivni rok zastarelosti iz člana 376. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava iz člana 376. ZOO u pogledu početka roka zastarelosti tužiočevog potraživanja koje se odnosi na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti.

Odredbom člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo na zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano. Odredbom člana 376. stav 1. istog zakona propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo,a stavom 2. da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala.

Naime, subjektivni rok zastarelosti računa se od trenuka saznanja za štetu ( njen nastanak, obim i visinu) i lice koje je štetu učinilo. Zahtev za naknadu štete svakako zastareva protekom objektivnog roka od pet godina koji se računa od dana nastanka štete.

U konkretnom slučaju, tužilac je kao pripadnik Vojske Jugoslavije tokom ratnih dejstava 1999. godine na Kosovu pretrpeo strah određenog intenziteta i trajanja. Prema nalazu veštaka kod njega se pojavio PTSP koja bolest je dobila konačan oblik 02.09.2014. godine. Tužilac je u svom iskazu naveo između ostalog da prvih godina po povratku sa Kosova nije osećao psihičke tegobe i promene, već da je počeo da ih oseća tek 2014. godine kada se javio lekaru opšte prakse koji ga je uputio neuropsihijatru.

Iako veštak u svom dopunskom izjašnjenju navodi da je šteta koju je tužilac pretrpeo usled psihičkog oboljenja koje je prouzrokovalo umanjenje životne aktivnosti tužioca od 10% trajno, u uzročno-posledičnoj vezi sa boravkom tužioca na Kosovu 1999. godine, Vrhovni kasacioni sud smatra da je potraživanje tužioca zastarelo u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Naime, kod utvrđivanja da li je neko lice pretrpelo nematerijalnu štetu, u kom trenutku i obimu, pre svega treba istaći da štetna radnja kao životni događaj i šteta koja nastaje kada se ispolje posledice po život, telo i zdravlje i njihove manifestacije u vidu pretrpljenih duševnih bolova, nisu jedno te isto. Zbog navedenog, za početak objektivnog roka zastarelosti potraživanja nije bitno kada se oštećenik obratio lekaru odgovarajuće struke, kada se uspostavi dijagnoza i kada se oštećeniku to saopšti, već kada je bolest po redovnom medicinskom toku prešla u hroničnu fazu i tako poprimila oblik konačnog stanja, koje je trajno i zahteva lečenje do kraja života. Subjektivni rok teče u okviru objektivnog roka, pa protekom objektivnog roka zastarelosti potraživanje u svakom slučaju prestaje.

Tužilac je za vreme NATO agresije bio na teritoriji Kosova i Metohije do 26.06.1999. godine. Simptome bolesti PTSP ( posttraumatski stresni poremećaj) počeo je da oseća tek 2014. godine te mu je lekar neuropsihijatar dijagnostifikovao PTSP. Prema ustanovljenom stanovištu medicinske struke, prvi simptomi ove bolesti koja zahteva lečenje do kraja života ( akutni simptomi) javljaju se u roku od 6 meseci od stresnog događaja. Kako je tužilac prve simptome počeo da oseća tek 2014. godine, a 02.09.2014. godine mu je dijagnostifikovan PTSP, to se po stanovištu revizijskog suda ne utvrđuje uzročnoposledična radnja između štetne radnje ( boravka na ratištu 1999. godine) i štetne posledice ( bolesti tužioca koja je dijagnostifikovana 2014.godine) jer su se kod tužioca, suprotno redovnom medicinskom toku, akutni simptomi bolesti javili tek posle 15. godina od štetnog događaja zbog kog potražuje naknadu nematerijalne štete u ovoj parnici.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da je potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne štete od tužene zastarelo u smislu člana 376. ZOO.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 162, 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu te tuženoj pripada za sastavdve revizije iznos od po 12.000,00 dinara, ukupno 24.000,00 dinara, odmereno prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom i trećem izreke presude.

Predsednik veća - sudija
Biserka Živanović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić