Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se prihvati odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

Revizija je dozvoljena prema članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14 i 87/18). Zato nema mesta odlučivanju primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu drugostepenog suda u smislu člana 408. i ustanovio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Drugostepeni sud je odlučio o žalbi tužene, tako što je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i zaključak o postojanju osnova tužbenog zahteva. Međutim, nije pravilno odlučio o visini tužiocu pripadajuće naknade na teret tužene. Naknada koju je prvostepeni sud odredio predstavlja pravičnu novčanu naknadu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA, rođ. ... godine, sa prebivalištem u selu ..., Opština ..., lišen je slobode 30.10.2001. godine na policijskom punktu na granici, kada se vraćao iz ... . Zadržan je u pritvoru. Po rešenjima suda, pritvor je trajao do 28.04.2002.godine, kada je tužilac pušten na slobodu i nastavio da se sa slobode brani u krivičnom postupku. Krivični postupak koji je pokrenut i vođen protiv više lica, među kojima je bio i tužilac, kome je na teret stavljeno krivično delo krađe vozila i četiri krivična dela falsfikovanje isprava, okončan je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu K.2752/10 od 18.06.2014.godine kojom je optužba odbijena zbog apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, potvrđenom presudom Apelacionog suda u Nišu Kž.1.br.1329/14 od 30.06.2015.godine. Istim je postupkom obuhvaćen bio i sin tužioca. Tokom boravka u pritvoru, tužiocu je umrla majka. Pogodilo ga je što na sahranu nije mogao otići, niti žalost obeležiti puštanjem brade (običajno pravilo). Uslovi boravka u pritvoru bili su za tužioca teški. Tužilac je patio i zbog toga i zbog razdvojenosti od porodice, supruge i dece, kojih ima četvoro. U sredini u kojoj živi bio je stigmatizovan, izgubio kumstvo, ugled, a i nadalje se patrijarhalno okruženje odnosi prema njemu s podozrenjem. Tužilac ranije nije bio lišavan slobode. Prekršajno je kažnjavan i jednom krivično osuđen za krivično delo ugrožavanja opasnim oruđem pri tuči ili svađi (uslovna osuda, neopozvana). Tužiocu je zdravlje narušeno, imao je dva infarkta, prvi 2005.godine i drugi 2007.godine. Sa porodicom živi u rodnom mestu.

Osnovom ovako utvrđenih činjenica, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili o postojanju osnova zahteva za naknadu štete tužiocu, pozivom na član 584. stav 1. tač.1. ZKP. Pravilan je i zaključak da je za određivanje naknade nematerijalne štete merodavna regulativa Zakona o obligacionim odnosima, propisana u članu 200. Prvostepeni sud je tužiocu dosudio naknadu za duševne bolove u iznosu od 905.000,00, imajući u vidu dužinu trajanja lišenja slobode 181 dan, posledice koje su po tužioca proizišle i njegovo trpljenje duševnih bolova. Drugostepeni sud je naknadu smanjio na iznos od 550.000,00 dinara.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer nije odgovarajući značaj dao utvrđenim posledicama neosnovanog lišenja slobode, kao i cilju naknade neimovinske štete.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da prema utvrđenim činjenicama tužilac ostvaruje pravo na novčanu naknadu u visini koja odgovara njenoj prirodi i svrsi. Naknada nematerijalne štete se sastoji u isplati sume novca, kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod tužioca uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre lišenja slobode, u meri u kojoj je to moguće.

Imajući u vidu utvrđene okolnosti konkretnog slučaja, pre svega dužinu trajanja lišenja slobode i individualna trpljenja tužioca, po oceni revizijskog suda, tužiocu pripada naknada zbog trpljenog usled lišenja slobode u iznosu od 905.000,00 dinara, kako je prvostepeni sud odredio u skladu sa kriterijumima propisanim u članu 200. stav 2.ZOO. Sa stanovišta primene materijalnog prava, nije bilo mesta sniženju tako utvrđenog iznosa pravične novčane naknade. Zato, revizijski sud nalazi da je opravdano da se drugostepena presuda preinači, žalba tužene odbije kao neosnovana i potvrdi prvostepena presuda u usvajajućem delu o zahtevima stavljenim u postupku. Kao pravilna potvrđena je i odluka prvostepenog suda o troškovima postupka, s obzirom da tužilac ostvaruje pravo na naknadu troškova prvostepenog postupka na teret tužene, prema svom uspehu u sporu.

Tužilac je sa revizijom uspeo. Prema uspehu u revizijskom postupku, koji iznosi 355.000,00 dinara, tužiocu pripada opredeljena naknada za sastav revizije 18.000,00 dinara, za taksu na reviziju 33.800,00 dinara i taksu na odluku po reviziji 50.700,00 dinara, ukupno 102.500,00 dinara. Navedeni iznos opravdano nastalih troškova postupka po reviziji, tužena je dužna da naknadi tužiocu, u skladu sa odredbama člana 153. i 154. ZPP.

Na osnovu člana 416 stav 1. i člana 165.stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić