U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio osnivač i direktor Preduzeća za ... „BB“ DOO iz ... koje je osnovano 20.12.1990. godine i danas je aktivno. To preduzeće je jako dobro poslovalo i svake godine napredovalo i ostvarivalo višak, a tužilac je bio ugledan poslovni čovek sve do 2004. godine kada je od strane policije uhapšen, po saslušanju mu je određen pritvor u kome je proveo 50 dana, sve zbog postojanja osnovane sumnje da je počinio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS. Presudom Višeg suda u Somboru K 9/12 od 21.10.2015. godine koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 156/16 od 16.03.2016. godine, tužilac je oslobođen optužbe da je počinio navedeno krivično delo. Dok je bio u pritvoru tužilac nije mogao da ostvaruje poslovne niti privatne kontatke što se odrazilo na poslovanje firme, a po izlasku iz pritvora firma je počela da se oporavlja i poslovala je dobro do podizanja optužnice. Preduzeće je bilo veliko i sa velikim zalihama koje kasnije više nisu mogle da se dopunjuju jer su dobavljači uskratili saradnju, nešto je bolje bilo kada se radi o maloprodaji. Međutim, kada su potrošene sve zalihe, firma nije bila u mogućnosti da se snabdeva novim proizvodima jer su dobavljači počeli da puštaju menice, te je firma postepeno sve lošije poslovala da bi došlo na sadašnje stanje u kome nije zatvorena, ali ne radi već deset godina pošto po Poreskoj upravi ima neizmirenih obaveza. Poslovanje firme se urušilo nakon godinu do godinu i po dana po podizanju optužnice, a do tada je firma imala ugovore sa dobavljačima koji su robu davali na valutu, čak i 120 dana u proseku najmanje 60, a po podizanju optužnice roba je nuđena samo uz avansno plaćanje što se nije moglo u celosti ispoštovati. Osim toga, osnivale su se u međuvremenu i nove firme sa sličnom delatnošću koje su se širile i predstavljale konkurenciju.

Tužilac u ovoj parnici od tužene traži naknadu štete u vidu izgubljene dobiti preduzeća „BB“ DOO iz ... čiji je tužilac bio jedini osnivač i vlasnik, pa je u tom smislu i on pretrpeo gubitak zbog neosnovanog lišenja slobode.

Prvostepeni sud je tako postavljen tužbeni zahtev odbio kao neosnovan smatrajući da tužilac nije aktivno legitimisan za potraživanje naknade materijalne štete u vidu izgubljene dobiti firme čiji je on osnivač i vlasnik. Međutim, drugostepeni sud nalazi da u konkretnom slučaju nema osnova za odgovornost tužene zbog nepravilnog i nezakonitog rada njenih organa (član 172. ZOO) jer pogrešno tumačenje zakonske norme nije samo po sebi dokaz nepravilnog i nezakonitog rada. Osim toga, nije dokazana uzročno-posledična veza između rada državnog organa i prouzrokovane štete, a tužilac nije pouzdano ni dokazao eventualnu izgubljenu dobit koja bi se mogla ostvariti po redovnom toku stvari, odnosno da tužilac nije bio u pritvoru i da protiv njega nije podignuta optužnica.

Zakonik o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 55/14) koji se primenjivao u momentu kada je tužilac pravnosnažno oslobođen od odgovornosti da je počinio krivično delo koje mu je stavljeno na teret u članu 583. je propisao da u postupcima za ostvarivanje prava na naknadu štete i drugih prava lica neosnovano lišenih slobode ili neosnovano osuđenih primenjivaće se odredbe čl. 584. do 599. tog zakonika, a ukoliko u tim odredbama nije nešto posebno propisano, shodno će se primenjivati ostale odredbe tog zakonika. Isti zakonik u članu 584. propisuje da se neosnovano lišenim slobode smatra lice ako je bilo lišeno slobode, a nije došlo do pokretanja postupka ili je pravnosnažnim rešenjem postupak obustavljen ili optužba odbijena ili je postupak pravnosnažno okončan odbijajućom ili oslobađajućom presudom. Tužilac je u konkretnom slučaju proveo u pritvoru 50 dana, a nakon okončanja krivičnog postupka pravnosnažno je oslobođen optužbe, te se u tom slučaju tužilac u smislu napred navedenih odredaba zakona smatra kao lice neosnovano lišeno slobode. U takvoj situaciji postoji neosnovan ili nepravilan rad državnog organa iz člana 172. ZOO, pa tužilac u parnici nije dužan da tu okolnost posebno dokazuje. Ono što treba da dokaže to je da postoji uzročno-posledična veza između nepravilnog odnosno nezakonitog rada državnog organa i nastale štete što podrazumeva i dokazivanje postojanja štete. S obzirom da tužilac potražuje štetu u vidu izmakle dobiti onda postoji obaveza i da se ta vrsta štete dokazuje u skladu sa članom 189. stav 3. ZOO, po kojoj pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobit koja se mogla osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarivanje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Tužilac u ovoj parnici svoj zahtev za naknadu štete zasniva na izgubljenoj dobiti njegovog preduzeća „BB“ u periodu dok je bio u pritvoru, a i kasnije dok je vođen postupak po podignutoj optužnici smatrajući da je pritvor i vođenje krivičnog postupka uticalo na gubitak prihoda odnosno dobiti njegovog preduzeća, pa samim tim i njega lično. U toku postupka obavljeno je veštačenje radi utvrđivanja da li je u periodu trajanja postupka došlo do smanjene dobiti preduzeća, a veštak finansijske struke se o toj okolnosti izjasnio i našao da postoji izgubljena dobit preduzeća u iznosu kako je to tužilac opredelio svojim tužbenim zahtevom, odnosno na iznos od 12.487.000,00 dinara. Pomenuti iznos prema nalazu i mišljenju veštaka predstavlja visinu dobiti preduzeća, a time i tužioca kao vlasnika i osnivača koje bi bilo ostvareno u periodu od 01.01.2008. do 31.12.2015. godine.

Zakon o privrednim društvima u članu 152. propisuje da član društva po osnovu udela ima pravo na učešće u dobiti društva. To pravo svakako zavisi od udela člana, a kako je tužilac u konkretnom slučaju jedini vlasnik i osnivač, odnosno jedini ima udeo u privrednom društvu, to samim tim i utiče na njegovo pravo učešća u dobiti društva. Međutim, dobit društva ni u kom slučaju se ne može izjednačiti sa pravom člana društva, odnosno na njegovo pravo da potražuje ukupan iznos dobiti društva bez obzira ako je jedini vlasnik i osnivač. Naime, isti zakon u članu 182. propisuje da društvo može vršiti isplatu dobiti svojim članovima u skladu sa osnivačkim aktom društva i odredbama Zakona o privrednim društvima, pri čemu je član 183. uputio da se na isplatu dobiti članovima društva shodno primenjuje odredbe Zakona o isplati dividende. Sva ograničenja po članu 184. stav 1. Zakona koja se odnose na akcionarska društva shodno se primenjuju i na društvo sa ograničenom odgovornošću, a kakvo je bilo tužiočevo preduzeće u konkretnom slučaju. Veštak u svom nalazu ukazuje i na poreze i doprinose koje je trebalo uplaćivati u korist tužioca što pokazuje da je on u preduzeću ostvarivao prava iz radnog odnosa, ali tužilac u tom pogledu nema potraživanja već isključivo traži pomenuti iznos po osnovu dobiti preduzeća. Veštak se u svom nalazu nije bavio napred navedenim pitanjima vezanim za pravo isplate dobiti, opšte akte preduzeća, odredbe Zakona o akcionarskim društvima i drugo, tako da se iznos koji tužilac potražuje ne može tretirati kao iznos prava na dobit koja njemu u ovom postupku pripada jer po odredbama zakona taj iznos nije ni utvrđivan. Prvostepeni sud se bavio pitanjem aktivne legitimacije tužioca u ovoj parnici pri čemu je taj stav prvostepenog suda o nepostojanju aktivne legitimacije prihvatljiv u pogledu postavljenog tužbenog zahteva s obzirom da se njim potražuje ukupan iznos dobiti a koji se odnosi na dobit preduzeća, a ne na ono što bi u konkretnom slučaju u skladu sa svim napred navedenim pripadalo tužiocu. Iz navedenog proizilazi da tužilac u ovoj parnici nije dokazao visinu eventualne štete koju je pretrpeo u konkretnom slučaju, a što je bitan elemenat za osnovanost njegovog tužbenog zahteva, pa zbog svega navedenog je i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Ovaj sud je cenio i sve ostale navode revizije, pri čemu je prihvatljiv stav revizije da pritvor i postupak koji je vođen protiv tužioca kao vlasnika i osnivača preduzeća je mogao da zbog smanjenja poslovnog ugleda tužioca dovede do smanjenja dobiti preduzeća, a samim tim i do smanjenja prihoda tužioca, ali kod svega napred navedenog taj navod nije od značaja za eventualno drugačije odlučivanje u ovom slučaju.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić