Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 698/20 od 28.01.2021. godine, izrekom pod 1, obijena je kao neosnovana žalba tužilja AA iz ... i BB iz ... i potvrđena presuda Višeg suda u Kragujevcu P 50/16 od 02.10.2019. godine. Izrekom pod 2 odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugostepenom postupku, tužilje su blagovremeno izjavile reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi VV, vlasnik SZTR komision „GG“ ... i ĐĐ vlasnik trgovinske radnje „EE“, ... su odgovorili na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da je predmetni lokal rešenjima tada nadležnih Komisija za nacionalizaciju od 16.11.1959. godine, 25.01.1960. godine, oduzet uz naknadu od pravnog prethodnika tužilja ŽŽ, primenom Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, čime je prešao u društvenu svojinu sa pravom korišćenja i raspolaganja opštine Kragujevac, koja ga je, uz sačinjavanje zapisnika, u decembru 1963. godine, predala na upravljanje stambenom organu NOO Kragujevac, čime su rešenja o nacionalizaciji u potpunosti izvršena, a potom ga je ugovorom od 18.12.1970. godine, prenela na besplatno korišćenje RO „ZZ“ sa zabranom otuđenja drugom licu, potom preduzeću „II“ koje je nakon prodaje promenilo naziv i posluje kao AD „DD“ ..., koje je, povodom svojinskih prava, uspelo u sporu sa Holding kompanijom „JJ“ (koja je lokal, kao tadašnji korisnik, 2009.godine dala na korišćenje vlasniku radenje „ GG“ po ugovoru o poslovnoj saradnji koja je trajala do 2013. godine ), pa je, po stupanju u državinu, AD „DD“, lokal izdao u zakup, po ugovoru od 19.03.2012. godine, VV vlasniku STR komision „GG“ a potom ĐĐ po ugovoru o zakupu od 19.03.2013. godine, koja je u tom lokalu obavljala poslovnu delatnost preko STR komision „EE“ ... i iz njega se iselila pre 2016.godine. Oba zakupca su redovno izmirivala svoje ugovorne obaveze. Nakon sprovedene nacionalizacije, pravni prethodnik tužilja je ostao upisan u zemljišnim knjigama kao vlasnik zgrade u kojoj se lokal nalazi, pa su sada i tužilje u katastru nepokretnosti upisane kao suvlasnice na objektu broj 1, kp.br .../... koji se sastoji od prizemlja i sprata, i to AA sa udelom od 13/24 a BB sa udelom od 11/24 i kao nosioci prava korišćenja sa istim udelima na zemljištu kp br. .../... u površini od 4 ara i 39 m2, koje je državna svojina. Navedeni lokal je pravnosnažnim rešenjem Agencije za restituciju, područna jedinica Kragujevac od 11.04.2016. godine, vraćen tužiljama kao pravnim sledbenicima bivšeg vlasnika, s tim što je određeno da im se u državinu vraća po isteku 01.04.2018. godine, kao datuma do kojeg traje ugovor o zakupu poslovnog prostora od 19.03.2013. godine zaključen između vlasnika radnje „EE“ kao zakupca i preduzeća „DD“ kao zakupodavca. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu 2P 3471/13 od 19.05.2014. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca AD „DD“ ... da se prema tuženima AA i BB utvrdi da je vlasnik sporne poslovne prostorije, a presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3459/17 od 17.01.2018. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužilja AA i BB, kojim su tražile da se tuženi VV iseli iz predmetnog lokala.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, suprotno revizijskim navodima, pravilno zaključili da je predmetna nepokretnost iz režima privatne svojine, po samom zakonu prešla u društvenu, bez obzira na činjenicu da je pravni prethodnik tužilja ostao upisan kao vlasnik, jer ni on ni tužilje nisu imali niti vršili bilo kakva svojinska ovlašćenja na njoj, već opština Kragujevac, kao društveno-pravni subjekt, da shodno odredbi člana 28. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i sadržini rešenja Agencije za restituciju kojom je određeno da se predmetni poslovni prostor vraća tužiljama u državinu po isteku roka zakupa, 01.04.2018. godine, tužilje deo svojih ovlašćenja, držanje i korišćenje predmetnog lokala mogu vršiti tek od tog datuma, jer puno pravo svojine (da stvar drže, koriste i njom raspolažu) mogu imati po proteku tri godine od navedenog datuma ili od datuma izvršnosti rešenja Agencije o vraćanju oduzete imovine, da su tuženi VV, vlasnik radnje „GG“ ... i ĐĐ vlasnik radnje „EE“, lokal koristili po punovažnom pravnom osnovu. Tužilje bi, po pravnosnažnosti rešenja Agencije za restituciju od 11.04.2016. godine, imale osnov za potraživanje naknade za korišćenje predmetnog lokala od tog momenta, u skladu sa odredbom člana 20. stav 3. tog zakona, ali kako se tužena vlasnica radnje „EE“ ..., kao zakupac, iselila iz lokala pre 2016. godine, potraživanje tužilja je neosnovano u celosti.

Suprotno revizijskim navodima, tužilje ni u smislu člana 14. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, nemaju osnov da potražuju iznose zakupnine od tuženih ĐĐ i VV, vlasnika navedenih radnji, koji su plaćali zakupninu tadašnjem korisniku AD „DD“ ..., bez obzira što su bile upisane u javnim knjigama kao vlasnice predmetnog lokala. Ovo zbog toga što je odredbom člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, propisano da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla ili nasleđivanjem (stav jedan) i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (st. 2.). S obzirom da je osnov sticanja, odnosno vraćanja prava svojine tužiljama, rešenje Agencije za restituciju, raniji upis prava svojine u katastru nepokretnosti je deklaratornog karaktera, jer je sporni lokal navedenim rešenjima bio nacionalizovan i oduzet uz naknadu,od pravnog prethodnika tužilja i po samom zakonu prešao iz privatne u drušvenu svojinu sa pravom korišćenja i raspolaganja u korist društveno-političke zajednice, tako da pravni prethodnik tužilja a potom i tužilje na njemu nisu imale bilo kakva svojinska ovlašćenja. Sledom navedenih odredbi Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i sadržine navedenog rešenja Agencije za restituciju RS, područne jedinice Kragujevac od 11.04.2016. godine, tužilje su deo svojih ovlašćenja – držanja i korišćenja stvari mogle vršiti tek od 01.04.2018. godine, a pravo pune svojine tek po isteku roka od tri godine od dana izvršnosti navedenog rešenja, pa su tuženi imali pravni osnov za korišćenje predmetne nepokretnosti, bez obzira na to u čijem je ona vlasništvu, zbog čega nisu dužni da plaćaju naknadu tužiljama.

Iz navedenih razloga, nižestepeni sudovi su, suprotno revizijskim navodima tužilja, odluku zasnovali na pravilnoj primeni materijalnog prava, odredbi člana 14. stav 2. i člana 28. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pa je Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Troškovi postupka na ime angažovanja punomoćnika, advokata za izjavljenu reviziju tužiljama nisu priznati shodno članu 153. stav 2. ZPP s obzirom da nisu uspele u postupku po reviziji, a troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika advokata za sastav odgovora na reviziju i za sudske takse tuženima koji su odgovorili na reviziju, nisu priznati, jer nisu bili nužni, shodno članu 154. ZPP, pa je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić