Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 18344/18 od 27.08.2020. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u njenom obavezujućem delu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, a kako to proizlazi iz navoda revizije.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa tuženom bankom dana 18.09.2017. godine zaključio ugovor o kreditu, kojim je utvrđen iznos kredita od 20.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti. Članom 8. stavom 1. predmetnog ugovora određeno je da tužilac na ime troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati banci jednokratnu nakandu 0.5% od iznosa realizovanog kredita u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem za valutu evro na dan plaćanja. Članom 8 stavom 2 istog ugovora određeno je da se tužilac kao korisnik kredita obavezuje da da na ime osiguranja kredita kod NKOSK jednokratno plati premiju u visini od 1,75% od iznosa kredita, kao i jednokratni naknadu od 30 evra u korist NKOSK u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem za valutu evro na dan plaćanja. Među pismenim dokazima izvdenim u prvostepenom postupku nalazi se i ponuda za zaključenje ugovora od 21.07.2017. godine, koja u tački 3.3 predviđa da je jednokratna naknada za obradu zahteva fiksna: 0,5% od iznosa odobrenog kredita, odnosno 12.061,35 dinara (dinarska protivvrednost 100 evra) i da pada na teret korisnika kredita. Pored ove naknade, u ponudi u tački 3.3 predviđa i troškove jednokratne premije osiguranja kod NKOSK 1,75% od iznosa kredita, od 350 evra, odnosno 42.214,73 dinara, kao i jednokratne naknade za obradu zahteva kod NKOSK od 30 evra, odnosno 3,618,41 dinara i da isti padaju na teret korisnika kredita. Tužena je od tužioca, shodno odredbi člana 8. Ugovora, po osnovu jednokratne naknade na ime troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje naplatila 11.922,82 dinara (dinarska protivvrednost 100 evra), kao i na ime premije osiguranja kredita kod NKOSK 1,75 % od iznosa kredita (41.729,87 dinara) i jednokratne naknade iznos od 3.576,85 dinara (dinarska protivvrednost 30 evra) u korist NKOSK ukupno 45.306,72 dinara, dana 14.10.2017. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da su ništave odredbe ugovora o kreditu o jednokratnoj naknadi za obradu kreditnog zahteva (član 8. stav 1.) i za plaćanje premije osiguranja kod Nacionalne korporacije i jednokratne naknade za obradu zahteva kod NKOSK (član 8. stav 2.), pa je tužena obavezana da tužiocu vrati primiljeno po tom osnovu u smislu člana 210. i 214. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Po članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 18.09.2017. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita i takva odredba ugovora je pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Ponuda mora da sadrži i eventualnu obavezu zaključivanja ugovora o sporednim uslugama koje su u vezi sa ugovorom o kreditu (ugovora o osiguranju i dr.) kad je to zaključivanje obavezno radi dobijanja kredita pod uslovima iz oglasa (tačka 12.). Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Pored navedenog, preuzimanja ispunjenja obaveze plaćanja premije osiguranja kod NKOSK od strane korisnika kredita nije protivno prinudnim propisima, jer je institut preuzimanja ispunjenja uređen odredbama člana 453. Zakona o obligacionim odnosima. Preuzimanje ispunjenja se vrši ugovorom između dužnika i nekog trećeg kojim se ovaj obavezuje prema dužniku da ispuni njegovu obavezu prema njegovom poveriocu. Preuzimalac ispunjenja ne preuzima dug, niti pristupa dugu i poverilac nema nikakvo pravo prema njemu.

Iz svega navedenog proizlazi da ponuda banke, a samim tim i ugovor o kreditu, mogu sadržati i obavezu korisnika kredita da plati troškove obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, kao i obavezu premije osiguranja kod NKOSK i jednokratne naknade u korist NKOSK, pri čemu obaveze moraju biti jasno predočene koriniku kredita u predugovornoj fazi, tako da korisnik nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč.

Imajući u vidu da je tužilac je kao korisnik kredita 14.10.2017. godine (nakon zaključenja predmetnog ugovora) uplatio tuženoj na ime troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje 11.922,82 dinara (dinarska protivvrednost 100 evra), na ime premije osiguranja kredita kod NKOSK 1,75 % od iznosa kredita (41.729,87 dinara) i jednokratne naknade u korist NKOSK iznos od 3.576,85 dinara (dinarska protivvrednost 30 evra), dana 14.10.2017. godine, a koje troškove je tužena jasno predočila tužiocu kao korisniku kredita u predugovornoj fazi (u ponudi) iskazivanjem njihove vrste u procentualnom i nominalnom iznosu, to ugovorene odrebde člana 8. stav 1. i 2. Ugovora o kreditu nisu protivne osnovnim načelima obligacionog prava, niti uslovima i načinu obaveštavanja klijenata banke. Kako predmetne odredbe nisu ništave, tužilac neosnovano potražuje naplaćene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav jednog podneska (odgovor na tužbu) od strane advokata u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanje na jednom održanom ročištu od 7.500,00 dinara, sve prema važećoj Advokatskoj tarifi, kao i za sastav žalbe i revizije po 12.000,00 dinara. Tuženoj pripadaju i traženi troškovi na ime sudske takse za žalbu i drugostepenu odluku po 4.189,00 dinara, za reviziju 8.378,00 dinara.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić