U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužilje S.P. iz N.S., čiji je punomoćnik LJ.K., advokat iz N.S., protiv tuženog D.Š.1 iz N.S., čiji je punomoćnik B.Š., advokat iz N.S., radi zaštite od nasilja u porodici, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 519/15 od 26.11.2015. godine, u  sednici veća održanoj 17.03.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog D.Š.1 iz N.S. 26.11.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P2 1352/2014 od 10.09.2015. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i određene su mere zaštite od nasilja u porodici te se tuženom zabranjuje približavanje mestu stanovanja tužilje na udaljenosti manjoj od tri metra, približavanje tužilji kao u izreci ove presude, te mu se zabranjuje svako dalje uznemiravanje tužilje, a deo tužbenog zahteva za izricanje mera iseljenja iz porodične kuće u N.S. na navedenoj adresi je odbijen. Određene mere zaštite od nasilja u porodici trajaće godinu dana od dana donošenja presude, s tim što žalba protiv ove presude ne zadržava njeno izvršenje. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. 26.11.2015. godine, stavom prvim izreke, delimično odbio a delimično usvojio žalbu tužilje, dok je žalbu tuženog odbio kao neosnovanu i prvostepenu presudu potvrdio u usvajajućem delu kojim su određene mere zaštite od nasilja u porodici u odnosu na tužilju, a prema tuženom (stav 1, 2, 3. i 4. presude) kao i u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za iseljenje iz porodične kuće tuženog, te u delu vremena trajanja izrečenih mera, a preinačena je prvostepena presuda u delu odluke u troškovaima parničnog postupka tako što je tuženi obavezan da tužilji isplati iznos od 87.000,00 dinara, a stavom drugim izreke je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a bitna povreda na koju revident ukazuje, ne može se isticati u postupku po reviziji.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je brak između parničnih stranaka razveden presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P2 2721/13 od 07.05.2014. godine, kojom su zajednička maloletna deca – D.2 rođen ... godine, P. rođen … godine i J.Š. rođena ... godine poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava tužilji kao majci, a tuženi je obavezan da doprinosi njihovom izdržavanju uz određen model održavanja ličnih odnosa sa decom. U ovom postupku su određene mere zaštite od nasilja u porodici prema tuženom. U sprovedenom postupku je utvrđeno da je tuženi vlasnik polovine kuće u kojoj je ostala da živi tužilja sa decom, dok se tuženi iselio, ali je zadržao ključeve. Tužilju je vređao i verbalno zlostavljao svojim bahatim ponašanjem, nenajavljenim dolascima u kuću i čestim pretnjama, preturanjem po stvarima i provociranjem tužilje, što se sve uglavnom odvijalo u prisustvu dece koja takve scene teško proživljavaju. Utvrđeno je da tuženi nije pokazivao određeno nasilničko ponašanje u odnosu na maloletnu decu, ali da oni ne žele da viđaju oca iz razloga njegovog neprimerenog i nasilničkog ponašanja u odnosu na majku kojoj su privrženi. Prema mišljenju stručnog tima Centra za socijalni rad, kod tužilje je subjektivni osećaj ugroženosti pojačan nemogućnošću kontrole da zaštiti sebe i decu od stresa izazvanog ponašanjem tuženog, a pretnje tuženog ona shvata ozbiljno i sa autentičnim strahom. Stoga je opravdano odrediti mere zaštite od nasilja u porodici prema tuženom na način kako je presuđeno, a da nema potrebe da se po službenoj dužnosti odredi mera zaštite od nasilja u odnosu na maloletnu decu u pravcu izricanja mere zabrane uznemiravanja maloletne dece od strane tuženog, jer bi trebalo raditi na poboljšavanju i reuspostavljanju odnosa i bliskosti između tuženog i maloletne dece, koju otac nije fizički zlostavljao.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada su usvojene predložene mere zaštite od nasilja u porodici prema tuženom.

Odredbom člana 197. Porodičnog zakona je određeno koja ponašanja imaju karakter nasilja u porodici.

Iz činjeničnog utvrđenja nesumnjivo proizilazi da između parničnih stranaka postoje izuzetno konfliktni odnosi. Tuženi svojim destruktivnim ponašanjem prema tužilji ugrožava njeno duševno zdravlje, te da u njegovom ponašanju ima elemenata nasilja koje opravdava određivanje mere zaštite od istog. Nižestepeni sudovi su mišljenja da će se ovim merama sprečiti i uznemiravanje dece i dalje produbljivanje netrpeljivosti prema tuženom.

Određana mera zaštite od nasilja u porodici u trajanju od godinu dana je adekvatna okolnostima konkretnog slučaja, a neophodna je kako bi se obezbedila nužna zaštita psihičkog, ali i fizičkog integriteta tužilje za određeni vremenski period, oslobađanje od trauma i bez straha od ponavljanja takvog ponašanja tuženog, koje bi za posledicu imalo narušavanje kako njenog duševnog spokojstva i zdravlja, tako i zajedničke maloletne dece parničnih stranaka, koja su zabrinuta i u strahu zbog ponašanja tuženog prema njihovoj majci.

Navodima revizije kojima se ističe da sud nije saslušavao radnike nadležnog centra za socijalni rad koji su imali neposredno saznanje i bili upoznati sa celim slučajem, da tuženi nije agresivne prirode, da ne konzumira alkohol a o svojoj deci vodi računa, kao i da je sud pogrešio što još jednom nije zatražio izveštaj Centra za socijalni rad, već je svoju odluku zasnovao na izveštaju iz septembra 2014. godine, zapravo se osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.