Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. BB je bolovao od hronične slabosti srca sa njegovim proširenjem, zbog poremećaja srčanog ritma imao je ugrađen pejsmejker, vodu u trbuhu i plućima, otečene potkolenice i mošnice, oslabljen krvotok kroz srce, oslabljenu, nedovoljnu funkciju bubrega, šećernu bolest tipa II. Nije mogao da hoda, otežano je disao i bio je kratkog daha zbog vode u plućima i zbog iscrpljenosti mogao je samo da se potpiše. Krajem novembra 2012. godine lečen je u Gradskoj bolnici i nakon dve nedelje je otpušten. Dana ...2012. godine u večernjim časovima pred svedocima VV, GG i DD usmeno je izjavio svoju poslednju volju da bi sve ostavio u nasleđe AA, dugogodišnjoj vanbračnoj supruzi. Zbog iscrpljenosti testator je mogao samo da se potpiše, ali nije bio u mogućnosti da piše tog dana. Sudski veštak dr Milan Zlatar je u svom nalazu i mišljenju od 03.12.2013. godine nakon uvida u medicinsku dokumentaciju pok. BB naveo, da su okolnosti njegovog zdravstvenog stanja na dan ...2012. godine, kada je sačinjen usmeni testament bile izuzetne, jer je došlo do teškog pogoršanja hronične srčane bolesti manifestovano prisustvom vode u plućima, te do pogoršanja bubrežne funkcije, zbog čega pok. BB tog dana nije bio sposoban da sačini drugu vrstu zaveštanja osim usmenog zaveštanja zbog ozboljnog pogoršanja medicinskog stanja. Sudski veštak neuropsihijatar dr Zoran Đurić je u svom nalazu od 01.12.2013. godine dao mišljenje da prema zdravstvenom stanju pok. BB dana ...2012. godine je bio u stanju da sačini neko drugo zaveštanje osim usmenog, jer je mogao da čita, ali nije imao snage da se koristi rukom i da piše. Prema zdravstvenom stanju pok. BB na dan ...2012. godine njegova smrt je bila predvidiva, a te okolnosti nisu bile iznenadne, pošto je pok. BB već bio hospitalizovan i u teškom stanju i u novembru 2012. godine. BB je preminuo u ranim jutarnjim časovima u snu ...2012. godine i iza sebe nije ostavio zakonske naslednike.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz odredbe člana 81., 82., 83. i 110. stav 1. Zakona o nasleđivanju zaključio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan, jer je BB imao zaveštajnu sposobnost kao i nameru da sačini svoju poslednju izjavu volje, bio je teško bolestan, nepokretan u krevetu, nije mogao da koristi ruke ni da ide dalje od kreveta, vid mu je bio loš, te su iz tog razloga postojale izuzetne okolnosti subjektivnog karaktera koje su ga onemogućile da sačini neku drugu vrstu zaveštanja, pa je svoju poslednju volju izjavio pred tri svedoka u momentu usmene izjave pri čemu je imao ozbiljnu volju da sačini usmeni testament i da svu imovinu ostavi u nasleđe ovoj tužilji, pa je odlučio kao u izreci presude.

Odlučujući o žalbi tužilje, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan, ocenjujući da je prvostepeni sud svoju presudu doneo pogrešnom primenom materijalnog prava, jer je tužilac duže vreme bolovao od srčanih i drugih oboljenja hroničnog karaktera, da je krajem novembra 2012. godine lečen u Gradskoj bolnici, gde je boravio dve nedelje, nakon čega je otpušten i boravio u svojoj kući do smrti, a da je pri tom duži niz godina živeo sa tužiljom u vanbračnoj zajednici, pa je izostao faktor iznenadnosti (iznenadna teška bolest) u već postojećim oboljenjima, što je neophodan uslov za sačinjavanje usmenog zaveštanja. Imajući u vidu da je ostavilac bio pismen čovek i zaveštajno sposoban, za sve to vreme je imao mogućnost sačinjavanja olografskog zaveštanja ili pismenog zaveštanja pred svedocima, što nije učinio, a i izjava da će ostavilac sve ostaviti tužilji ne može se smatrati usmenim zaveštanjem zbog izostanka da ta izjava predstavlja raspolaganje njegovom imovinom kao i da je to njegova zaveštajna volja u slučaju smrti, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 110. Zakona o nasleđivanju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni zaključio da u ovom slučaju nije bilo dokazanih izuzetnih prilika neophodnih za punovažnost usmenog zaveštanja shodno članu 110. Zakona o nasleđivanju, kao izuzetne forme zaveštanja.

Odredbom člana 110. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 46/95, 101/03 i 6/15), propisano je da zaveštalac može svoju poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna svedoka, ako zbog izuzetnih prilika ne može sačiniti pismeno zaveštanje.

Iz navedene odredbe Zakona proizilazi da ne postoji mogućnost da zaveštalac svoju poslednju volju usmenim putem izjavi u redovnim okolnostima, u kojima na raspolaganju ima druge oblike zaveštanja. Sačinjavanje usmenog zaveštanja dozvoljeno je samo u slučaju postojanja objektivnih ili subjektivnih okolnosti opasnih po život (npr. rat, poplava, požar, zemljotres, bolest, povreda i sl.), usled kojih ne postoji mogućnost sačinjavanja zaveštanja u nekom od ostalih zakonom predviđenih oblika. Dakle, punovažnost usmenog zaveštanja kao vanrednog oblika vezana je za postojanje izuzetnih prilika u momentu izricanja poslednje volje, koje u ovom slučaju nisu postojale.

Pokojni BB u momentu davanja izjave pred svedocima se nije nalazio u situaciji objektivno, ali i subjektivno opasnoj po život, koja ga je onemogućila da sačini zaveštanje u nekom od drugih zakonom predviđenih oblika. Njegova izjava, čije se pravno dejstvo tužbom traži, nema karakter usmenog zaveštanja, već izraženu nameru da svojom imovinom raspolaže u korist tužilje.

Izuzetne prilike podrazumevaju pored objektivne i subjektivnu komponentu koja se ogleda u subjektivnom poimanju zaveštaoca da se nalazi u izuzetnim prilikama, ali načelo pravne sigurnosti koje upućuje na restriktivno tumačenje navedene odredbe člana 110. Zakona o nasleđivanju, nedvosmisleno ukazuje da se konkretan slučaj sagledava u odnosu na mogućnost sačinjavanja pismenih oblika zaveštanja, što znači da se za punovažnost usmenog zaveštanja ne može isključivo uzeti subjektivno stanje ostavioca, već ga naprotiv treba ceniti u kontekstu objektivnog događaja zbog kojeg bi zaista mogla smatrati da se nalazi u izuzetnim prilikama. Iz navedenog proizilazi da je prema zdravstvenom stanju ostavioca njegova smrt bila predvidiva, te da okolnosti nisu bile izuzetne, jer je isti i u novembru 2012. godine već bio hospitalizovan i u teškom stanju, pa sama po sebi činjenica da mu je pozlilo i da je isti preminuo dana ...2012. godine, i sa pravnog stanovišta revizijskog suda ne može se podvesti pod izuzetne prilike koje bi u ovom slučaju dale punovažnost njegovom usmenom zaveštanju, a kako je to pravilno utvrdio drugostepeni sud. Stoga su svi revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, neosnovani.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao izreci.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić