Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2479/20 od 26.01.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Istovremeno sa izjavljivanjem revizije, tužilac je podneo i predlog za ponavljanje postupka. Dana 14.07.2021. godine prvostepeni sud je održao ročište za raspravanje o predlogu za ponavljanje postupka na kome je, na saglasan predlog stranaka, doneo rešenje da se spis predmeta dostavi Vrhovnom kasacinom sudu radi odlučivanja o izjavljenoj reviziji tužioca, što se može smatrati odlučivanjem shodno članu 434. stav 1. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je tokom NATO agresije 1999. godine bio angažovan kao vojni rezervista. Dana ...1999. godine tužilac je u ratnim dejstvima zadobio povredu leve noge od gelera. Nakon lečenja ove povrede, tužiocu je prekinuta vojna obaveza. Tužilac je usled zadobijene povrede noge trpeo primarni strah do ukazivanja medicinske pomoći, a nakon toga sekundarni strah do završetka lečenja. Navedena povreda kod tužioca nije dovela do smanjenja funkcionalnosti, niti do narušavanja estetskog izgleda noge. Tužilac je posle prestanka ratnih dejstava manifestovao kliničku sliku PTSP sa simptomatskom konzumacijom alkohola i razvojem bolesti zavisnosti. Utvrđeno je da postoji uzročno-posledična veza između boravka na ratištu i telesnog povređivanja tužioca sa učestalim i intenzivnijim konzumiranjem alkohola u narednim godinama i razvojem alkoholizma, kao bolesti zavisnosti, od koje je tužilac prvi put lečen 2003. godine kada mu je postavljena dijagnoza toksikomanske faze u pijenju sa posledičnim neurološkim i somatskim komplikacijama. Zbog navedene bolesti zavisnosti, tužilac je bio na bolničkom lečenju na Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja KC Niš u periodu od ...2003. godine do ...2003. godine, a kasnije i u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti Gornja Toponica tokom 2005. i 2010. godine. U periodu od 2010. godine do 2012. godine tužilac se lečio ambulantno. Tužilac aktuelno boluje od duševnog oboljenja bipolarni afektivni poremećaj i ambulantno se leči kod nadležnog psihiajtra a u apstinenciji je od konzumacije alkohola koji je u toksikomanskoj fazi pijenja. Naime, kod tužioca je tokom 2010. godine dijagnostikovano duševno oboljenje bipolarni poremećaj, koje prema mišljenju veštaka nije uzrokovano alkoholizmom, niti je u uzročno-posledičnoj vezi sa ratnim angažovanjem tužioca tokom NATO bombardovanja. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da kod tužioca postoji trajno umanjenje životne aktivnosti od oko 45%. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka medicine rada utvrđeno je da je tužiočeva opšta radna sposobnost umanjenja za 95%, a da preostala radna sposobnost iznosi 5%. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina zarade za period od 26.06.1999. godine do 30.11.2019. godine sa kamatom, iznos kapitalizirane rente do očekivanog broja godina života tužioca i iznos buduće rente. Tužilac ima završenu osnovnu školu i nikada nije bio u radnom odnosu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da tužilac neosnovano potražuje naknadu štete na ime duševnih bolova zbog naruženosti budući da je utvrđeno da kod tužioca nije zaostala naruženost fizičkog izgleda kao posledica povređivanja, dok je potraživanje naknade za ostale tražene vidove nematerijalne i materijalne štete zastarelo zbog proteka rokova iz člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Stanovište nižestepenih sudova je da je pitanje saznanja za dijagnozu oboljenja tužioca od značaja za subjektivni rok zastarelosti koji teče u granicama objektivnog roka, a koji je u ovom slučaju očigledno protekao, zbog čega su ocenili osnovanim istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete.

U reviziji tužilac osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što ne može biti razlog za izjavljivanje revizije u ovom slučaju. Takođe, osporava pravno stanovište nižestepenih sudova o osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja smatrajući da se radi o trajnoj šteti, tj. šteti koja se manifestuje tokom vremena, u kom slučaju zastarelost potraživanja ne nastaje sve dok šteta traje, ukazujući na drugačiju sudsku praksu po tom pitanju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zauzeli stanovište da je predmetno potraživanje naknade nematerijalne i materijalne štete zastarelo.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. stav 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kada istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. stav 1. i 2).

Polazeći od citiranih zakonskih odredbi, Vrhovni kasacioni sud smatra da je pravilno stanovište nižestepenih sudova da se u konkretnom slučaju rok zastarelosti naknade štete računa od 2003. godine kada je tužiočevo oboljenje - PTSP sa simptomatskom konzumacijom alkohola i razvojem bolesti zavisnosti, koja je u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa boravkom i povređivanjem tužioca na ratištu, poprimila oblik konačnog stanja. Razvojem bolesti zavisnosti od koje je tužilac lečen bolnički 2003. godine, kada je postavljena dijagnoza, ukazuje da je konačno stanje njegovog zdravlja koje je uzrokovano boravkom na ratištu tada bilo poznato, dok bipolarni afektivni poremećaj, kao duševno oboljenje od koga tužilac aktuelno boluje nije u uzročno-posledičnoj vezi sa boravkom na ratištu. Imajući u vidu navedeno, te da je tužilac podneo tužbu u ovoj parnici dana 10.11.2011. godine, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tužiočevo potraživanje naknade štete zastarelo na osnovu odredaba člana 376. stav 1. i 2. ZOO. Revizijski navodi da je tužiocu tek 2010. godine dijagnostikovano duševno oboljenje bipolarnog poremećaja i da je u pitanju trajna šteta, bez uticaja su na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, jer su nižestepeni sudovi pravilno raspravili i utvrdili da ovo oboljenje nije uzrokovano alkoholizmom i da nije u uzročno-posledičnoj vezi sa povređivanjem tužioca tokom boravka na ratištu.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić