Protiv drugostepene presude, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP, koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenu pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su započele partnerstvo u poslovanju ogranka radnje „VV“ preduzetnika BB, o čemu nije sačinjen ugovor, već je tužena kao preduzetnik dana 07.10.2008. godine sačinila svojeručnu izjavu o partnerstvu na osnovu koje je trebalo da bude sačinjen ugovor, a koju izjavu je potpisala i tužilja kao ulagač. Prema sadržini navedene privremene izjave o partnerstvu, u posao je uloženo 47.000 evra, umanjeno za 7.000 evra godišnje zakupnine plaćene unapred, a bilo je predviđeno da će se kredit vraćati iz poslovanja poslovne jedinice u ... . Nakon toga, sačinjen je ugovor o zajedničkom ulaganju, koji nije potpisan niti je označen datum sklapanja, a utvrđeno je da je tužena odbila da potpiše dokument ugovora o poslovnoj saradnji koji je sastavila tužilja. Parnične stranke su dana 22.01.2009. godine zaključile Ugovor o raskidu ugovora o zajedničkom ulaganju, kojim je u članu 2. saglasno konstatovano da su od momenta dogovora do realizacije otvaranja ogranka ... „VV“ parnične stranke imale zajednično ulaganje u opremanje prostora, nabavku robe i druge troškove, za koje je dogovoreno da ih parnične stranke zajednički snose na jednake delove, što nije na taj način izvršeno. Prema članu 3. ugovora, postoji saglasnost ugovornih strana da je tužilja na ime budućih ulaganja podigla kredit i uložila sredstva u zajednički posao u iznosu od 47.000 evra, sredstva iz kredita trošena su zajednički i po dogovoru, za najveći deo utrošenih sredstava postoji pojedinačna evidencija, a tužena je u pripremi ogranka za rad uložila svoje znanje, iskustvo i deo svog nakita kao proizvođač. Prema članu 4. ugovora, na inicijativu tužene ugovorne strane su se dogovorile da prestanu sa zajedničkim radom i ulaganjem, te sporazumno raskidaju partnerstvo, a nakon pojedinačnog obračuna o delu novca i stvari koje potražuju iz poslovnog odnosa, deliće zajednički uložena sredstva, na način naveden ugovorom. Članom 5. ugovora tužena se obavezala da ugasi ogranak radnje i saglasila se da u tom prostoru tužilja nastavi sa radom i da se registruje kao preduzetnik kod Agencije za privredne registre, da tužena daje pismenu saglasnost zakupodavcu u ... da zaključi ugovor o zakupu sa tužiljom za period od jedne godine, i da joj ostavlja na korišćenje svu opremu i nakit koji se u prostoru nalaze, osim pokretnih stvari navedenih ovim članom, kao i da obezbedi da se završe započeti, a nezavršeni radovi u prostoru i na opremi. Prema članu 6. ugovora, tužilja se obavezala da na ime raskida partnerstva i razlike između uloženih i utrošenih sredstava tuženoj isplati 1.000 evra, nakon što joj tužena pruži dokaz da je ugasila ogranak, i da joj isplati 7.650,00 dinara na ime PDV-a. Ugovor o sporazumnom raskidu partnerstva su potpisale tužilja i tužena. Priznanicom od 22.01.2009. godine tužena je potvrdila da je od tužilje primila 1.000 evra i 7.650,00 dinara. Utvrđeno je da poslovne knjige ogranka nisu vođene. Na zahtev tužene, ogranak radnje u Beogradu je rešenjem APR ugašen 27.01.2009. godine. Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke, nije bilo moguće utvrditi iznos ulaganja i utroška u opremanju prodajnog objekta jer ne postoji podatak o vrsti opreme koja se nalazila u objektu, niti o vrsti radova koji su izvedeni u cilju privođenja lokala nameni. Preko fiskalne kase evidentiran je promet u ukupnom iznosu od 92.700,00 dinara, od čega je prodajna vrednost robe 72.900,00 dinara, a ostatak se odnosi na PDV. Prema dopunskom nalazu veštaka, za opremanje loakal i zakupninu uloženo je 24.088 evra, a vrednost uloženog novca u nakit iznosi 22.971 evro.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je obijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da joj tužena isplati ukupan iznos od 47.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom kamatom.

Prema paragrafu 723. Srpskog građanskog zakonika, koji se primenjuje kao pravno pravilo na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i u toku neprijateljske okupacije, ugovor o ortakluku nastaje kada se dva ili više lica sporazumeju da ulože svoj rad ili stvari radi postizanja koristi koju će međusobno deliti.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da su tužilja i tužena bile u pravnom odnosu po osnovu ortakluka, što proizilazi iz izjave o partnerstvu od 07.10.2008. godine, koju su obe parnične stranke potpisale. Ortakluk je prestao zaključenjem Ugovora o raskidu ugovora o zajedničkom ulaganju od 22.01.2009. godine, a utvrđeno je da je taj ugovor izvršen tako što je tužena ispunila obaveze preuzete članom 5. ugovora, a tužilja je ispunila obaveze preuzete članom 6. tog ugovora. Saglasno ugovoru o raskidu poslovne saradnje, tužilji je ostao na raspolaganju opremljeni lokal sa robom. U situaciji kada nije izvršen zajednički popis na dan prestanka partnerstva i raskida ugovora, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilja, kojoj je po sporazumu i izvršenoj deobi prava i obaveza ostao uređen prodajni objekat sa opremom i robom, nije dokazala da ima pravo na naknadu štete koju potražuje, u smislu čl. 132. stav 1. u vezi čla. 154., 155. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno nije dokazala da je krivicom tužene sporazumnim raskidom ortakluka njena imovina umanjena. Zato je u nižestepenim presudama pravilno primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Navodima revizije kojima se ističu bitne povrede postupka i pogrešna primena materijalnog prava, zapravo se osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može podneti, prema članu 407. stav 2. ZPP. Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić