Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. i člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP na koju ukazuje revizija jer je drugostepeni sud na raspravi koju je održao ponovo izveo pojedine dokaze iz prvostepenog postupka i to neposredno, druge dokaze je čitao i to sve bez primedbi učesnika postupka, osim što je punomoćnik tužioca predlagao dokaz suočenjem parničnih stranaka a koji dokaz nije od strane suda prihvaćen jer kod datih iskaza stranaka takav dokaz bi bio očigledno necelishodan. Drugostepeni sud je u svojoj odluci izvedene dokaze pravilno ocenio. Prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP revizija ne može u ovoj vrsti spora da se izjavi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema činjeničnom stanju koje je utvrđeno, parnične stranke su 15.11.2010. godine zaključile ugovor o kupoprodaji nepokretnosti i to stana u ulici ... broj ... koji je overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod Ov .../... za kupoprodajnu cenu od 42.000 evra. Članom 3. ugovora je konstatovano da je kupac ugovorenu cenu prodavcu isplatio na dan overe ugovora, a članom 4. je konstatovano da je kupac na dan overe stupio u zakonit i miran posed nepokretnosti, dok je članom 8. ugovorena i klauzula intabulandi.

Tužilac u ovoj parnici tvrdi da stranke jesu zaključile pomenuti kupoprodajni ugovor ali da tuženi nije izvršio svoju obavezu oko isplate kupoprodajne cene zbog čega su stranke naknadno, 28.12.2010. godine, zaključile sporazum kojim su izmenile kupoprodajni ugovor u delu isplate kupoprodajne cene i utvrdile novu dinamiku plaćanja s tim što je do tada tuženi isplatio 10.000 evra. Kako tuženi nije izvršio svoju ugovornu obavezu u pogledu plaćanja kupoprodajne cene niti obavezu koja je naknadno utvrđena sporazumom po istom pitanju, to tužilac traži da se pomenuti ugovor i sporazum raskinu zbog neispunjenja, te da tužilac ima pravo da zadrži primljeni iznos od 10.000 evra na ime kapare.

U odnosu na ove zahteve drugostepeni sud nalazi da su svi neosnovani: kada se radi o raskidu ugovora sud zaključuje da je tuženi u svemu izvršio svoju ugovorenu obavezu te da se otuda ugovor ne može raskinuti zbog neispunjenja, a to ujedno znači i da je neosnovano traženje iznosa od 10.000 evra na ime kapare. Što se tiče raskida sporazuma sud nalazi da je i taj zahtev neosnovan jer se sporazum ne odnosi na parnične stranke a osim toga taj sporazum ne može predstavljati aneks kupoprodajnog ugovora kako je to smatrao prvostepeni sud.

Odredbom člana 124. ZOO je propisano da u dvostranim ugovorima kada jedna strana ne ispuni svoju obavezu druga strana može, ako nije šta drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim zakonom, raskinuti ugovor prostom izjavom ako raskid ugovora nastupa po samom zakonu a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Iz navedene zakonske odredbe nesumnjivo se nameće zaključak da je prethodni uslov za raskid ugovora po napred navedenom osnovu neispunjenje ugovorne obaveze od jedne strane, u konkretnom slučaju od strane tuženog. U odnosu na tu okolnost drugostepeni sud je nakon održane rasprave na kojoj je čitao pismene isprave i ostale dokaze iz prvostepenog postupka, a pojedine dokaze izveo i neposredno (saslušanjem stranaka, svedoka), zaključio da je tuženi ispunio svoju ugovornu obavezu u pogledu isplate kupoprodajne cene. Kod činjenice da je samim ugovorom i to članom 3. konstatovano da je kupac na dan zaključenja i overe ugovora kod suda isplatio prodavcu celokupnu kupoprodajnu cenu u iznosu od 42.000 evra u dinarskoj protivvrednosti što prodavac svojim potpisom na samom ugovoru i potvrđuje, pravilno je zaključio drugostepeni sud da je tuženi tu svoju obavezu ispunio. Tužilac u reviziji detaljno navodi sve okolnosti koje su prethodile zaključenju pomenutog ugovora i ukazuje na kontradiktornost iskaza pojedinih lica u odnosu na pomenutu bitnu činjenicu. Međutim, kod pomenute okolnosti da je samim ugovorom koji predstavlja pismenu ispravu navedeno da je kupoprodajna cena isplaćena svi ostali navodi revizije u suprotnom pravcu se ne mogu prihvatiti jer u suštini predstavljaju pobijanje utvrđenog činjeničnog stanja. Ukazivanje tužioca na okolnost da su stranke odredbu ugovora o isplati kupoprodajne cene izmenile kasnije zaključenim sporazumom takođe se ne može prihvatiti ne samo zbog toga što potpisi ugovarača na sporazumu nisu overeni čime bi se otklonila dilema oko njihove autentičnosti kao i zbog greške u imenu u članu 3. sporazuma o čemu govori drugostepeni sud, već pre svega zbog toga što u tom sporazumu i ne stoji da se istim menja ugovor o kupoprodaji nepokretnosti. Pored toga, kako tužilac nije dokazao da nije izvršen ugovor o kupoprodaji, onda samim tim je i logična tvrdnja tuženog da takav sporazum nije bilo potrebno ni zaključivati.

Imajući u vidu sve navedeno, a posebno i da se revizija pre svega bavi činjeničnim pitanjima što nije osnov za korišćenje tog pravnog sredstva po članu 407. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić