Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić, Branislava Bosiljkovića, Biserke Živanović i Jasminke Stanojević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Stefan Mladenović advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Privredni sud u Leskovcu, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu, radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gžrr 26/2019 od 22.04.2019. godine, u sednici veća održanoj 17.10.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gžrr 26/2019 od 22.04.2019. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog u Nišu Gžrr 26/2019 od 22.04.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr 744/18 od 15.10.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da mu na ime novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu stečaja St. 37/2010, kao i postupcima koji su mu prethodili isplati iznos od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu Narodne banke Srbije sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, odnosno 21.03.2018. godine pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan višak tužbenog zahteva. Stavom trećim izreke je svojen tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da na ime naknade imovinske štete tužiocu isplati iznos od 531.900,02 dinara, a koji iznos je utvrđen u postupku stečaja St.br.37/2010 sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do konačne isplate, a stavom četvrtim izreke je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 40.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do konačne isplate.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gžrr 26/2019 od 22.04.2019. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u stavu trećem i četvrtom izreke, a stavom drugim izreke je preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke i obavezao tuženu da tužiocu na ime novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu stečaja St. 37/2010, kao i postupcima koji su mu prethodili isplati iznos od 300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana prvostepenog presuđenja pa do isplate, dok je za višak do dosuđenog iznosa prvostepenom presudom sa zakonskom zateznom kamatom tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stava prvog izreke, tužena je blagovremeno, sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku (ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pobijana presuda usklađena je sa pravnim stavovima o odgovornosti države za obaveze preduzeća sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom i rad njenih organa koji su dužni da preduzmu sve neophodne mere radi izvršenja pravnosnažne sudske odluke, kao i obavezi da u slučaju neizvršenja u razumnom roku nadoknadi štetu u visini novčanog potraživanja dosuđenog izvršnom presudom zajedno sa parničnim troškovima i troškovima izvršnog postupka, izraženim u praksi Evropskog suda za ljudska prava (presude u predmetu Marinković i drugi protiv Srbije; predmetu Kačapor i drugi protiv Srbije i drugim) i praksi Ustavnog suda (odluke Už 7547/2015 od 26.10.2017. godine; Už 3742/2015 od 26.10.2017. godine i druge).

S`toga, bez obzira na sudske odluke priložene uz reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne postoji potreba da se odlučuje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse.

Takođe, nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji ni radi novog tumačenja prava - odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku o objektivnoj odgovornosti tužene države za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, članova 155. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima o umanjenju imovine (običnoj šteti) i odgovornosti tužene za nezakonit i nepravilan rad njenih organa, te odredbi člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 58. Ustava Republike Srbije kojima je svakom garantovano pravo na imovinu.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud utvrdio je da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu je podneta 19.05.2017. godine, a pravnosnažna pobijena presuda je doneta 22.04.2019. godine.

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela – visina dosuđene naknade imovinske štete u iznosu od 531.900,02 dinara očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, primenom člana 403. stav 3. i 413. ZPP je odlučeno kao u stavu drugom izreke rešenja.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić