Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi član 403. stav 3. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23 - drugi zakon) i našao da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su sestre i zakonske naslednice pokojnih roditelja, GG i DD, koji su bračnu zajednicu zasnovali u 1958. godini, u toku čijeg trajanja je sporni stan dodeljen ocu stranaka, koji je zaključio ugovor o korišćenju stana 23.07.1982. godine i za života supruge zaključio ugovor o otkupu stana 30.03.1993. godine, sa isplatom na rate na 40 godina. Tužilja i tužena VV su nakon udaje iselile iz predmetnog stana, a tužena BB je ostala da živi u njemu sa svojom porodicom i roditeljima. Majka stranaka se iznenada razbolela i preminula u 2007. godini. Nakon njene smrti otac je doživeo moždani udar i uz pomoć ćerke, ovde tužene BB i njenog supruga se oporavio nakon nekoliko meseci i u porodičnoj zajednici sa njima ostao da živi u predmetnom stanu do smrti ...2015. godine. Za života, otac stranaka sa svojstvom primaoca izdržavanja zaključuje sa tuženom BB kao davaocem izdržavanja 26.11.2008. godine ugovor o doživotnom izdržavanju, koji za predmet ima sporni stan. Prethodno, još za života majke stranaka, obostrana volja roditelja je bila da stan ostave u isključivu svojinu tuženoj koja se starala o njima i ostala da živi u zajedničkom porodičnom domaćinstvu, ali je majčina iznenadna bolest i smrt osujetila nameru zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju sa tuženom, o kojoj su nameri znanja imale i ćerke i osobe iz bliskog okruženja. Tužena je nakon smrti majke nastavila da se brižno stara o ocu, u njihovom zajedničkom domaćinstvu nastavljeno je sa plaćanjem mesečnih rata za otkup stana. Nakon očeve smrti tužena je nastavila da isplaćuje mesečne rate otkupne cene stana, kojih je neisplaćenih ostalo 190. U ostavinskom postupku iza oca, po predočavanju posledica zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, da stan ne čini zaostavštinu, tužilja i sestra VV su se odrekle nasledstva u korist tužene. Tužena je naslednikom oglašena sa preuzimanjem obaveza plaćanja pasive zaostavštine, prema pravnosnažnom ostavinskom rešenju od 07.11.2015. godine donetom u postupku čiji je učesnik bila i tužilja, koja se tome nije protivila, a naknadno podnela tužbu u ovom postupku 15.03.2016. godine.

Imajući u vidu da je u toku postupka utvrđeno da je majka stranaka bila saglasna da se stanom raspolaže u korist tužene, da je to bila i volja oca na čije ime je otkup stana tekao, da je tužena sa njima živela i starala se o njima, kako o majci koja se iznenada razbolela u 2007. godini, što je sprečilo da se ugovor o doživotnom izdržavanju zaključi za oba roditelja, i da je posle majčine smrti nastavila da se stara o ocu koji je sa njom i njenom porodicom živeo u porodičnoj zajednici sve do smrti, drugostepeni sud je podržao zaključak prvostepenog suda da je sporni ugovor zaključen kao posledica zajedničke volje roditelja stranaka i predstavlja rezultat dogovora postignutog u porodici, što je i tužilji bilo poznato. Tužilja posle smrti majke što u sklopu utvrđenih činjenica ukazuje da je tužilja znala za porodični sporazum. Tužilja posle smrti majke nije pokrenula ostavinski postupak za raspravljanje njene zaostavštine, nije isticala pitanje majčinog udela na stanu, niti učešća u isplati otkupne cene stana, što je govori u prilog tome da su tužilja i sestra VV znale da je volja i dogovor njihovih roditelja bio takav da stan nakon njihove smrti ostane tuženoj BB. Sporni ugovor zaključen kao rezultat dogovora postignutog u porodici i realizovan je faktičkim izvršavanjem i prema majci, kao i prema ocu, sve do njihove smrti.

Kod iznetog stanja stvari, presudama nižestepenih sudova je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi da je ugovor o doživotnom izdržavanju ništav i da pravno dejstvo ne proizvodi u delu kojim je raspolagano udelom od 1/8 na spornom stanu i utvrdi da je tužilja nosilac prava svojine u 1/8 dela na stanu po osnovu nasleđa iza majke. Stav o neosnovanosti tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari zasnovan je na oceni utvrđenih okolnosti slučaja, kojima su obuhvaćene činjenice da je volja oba roditelja bila da stan za koji je zaključen ugovor o otkupu na 40 godina, ostane tuženoj koja je sa njima celog života živela i o njima se starala, da do nameravanog zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju nije došlo za života majke isključivo iz razloga što se majka iznenada razbolela i umrla, da je istovrsne obaveze koje je na sebe preuzela zaključenim ugovorom o doživotnom izdržavanju sa ocem, tužena faktički izvršavala i prema svojoj majci, i nastavila da ispunjava prema ocu sve do njegove smrti, i da je sve to skupa bilo posledica zajedničke volje roditelja i dogovora postignutog u porodici. O neosnovanosti tužbenog zahteva odlučeno je pozivom na odredbe člana 195 i 196. Zakona o nasleđivanju i pravila o upravljanju i raspolaganju zajedničkom imovinom supružnika.

Revizija tužilje nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova kod ocene o neosnovanosti tužbenog zahteva.

Porodičnim zakonom u članu 174. je propisano da zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno (stav 1). Supružnik ne može raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima (stav 3).

Zakonom o osnovama svojinsko-pravnih odnosa i članom 174. Porodičnog zakona nije predviđeno davanje pismene saglasnosti supružnika za raspolaganje zajedničkom imovinom. Dovoljno je da postoji usmeni dogovor supružnika koji proizvodi dejstvo kada je ugovor zaključen u skladu sa dogovorom. To je ovde slučaj bio sa porodičnim dogovorom koji se odnosio na zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju koji je u potpunosti realizovan od strane tužene.

Tužena je sa ocem zaključila punovažan ugovor o doživotnom izdržavanju u smislu člana 195. Zakona o nasleđivanju. Istim joj otac posle svoje smrti ostavlja u svojinu predmetni stan koji je stekao ugovorom o otkupu zaključenim 30.03.1993. godine. Kao lice na koje otkup glasi, otac je mogao stanom punovlasno raspolagati, s obzirom na utvrđene činjenice da je zajedno sa svojom iznenada preminulom suprugom prethodno dogovorio da svojinu na stanu prenese tuženoj, što je bilo njihovo zajedničko opredeljenje i volja, koju je on realizovao činom zaključenja ugovora 26.11.2008. godine. I to, bez povrede prava tužilje kao jedne od četiri zakonska naslednika pokojne DD, koja je raspolaganje svojim udelom i pravima na stanu u suštini ustupila suprugu GG, njihovim dogovorom da se svojina na stanu prenese tuženoj. Ovde se spornim ne javlja pitanje sticanja u režimu zajedničke imovine, što ne predstavlja pitanje uslovljavajuće za ishod spora u prisustvu drugih raspravljenjenih i utvrđenih činjenica, koje jasno ukazuju da je dogovor supružnika kao titulara prava svojine realizovan i svojina na stanu na tuženu preneta posle smrti roditelja koji su takvu volju imali. Na neprihvatljivost tumačenja o suprotnom, upućuju utvrđene okolnosti slučaja. Pored ostalog, o držanju stranaka, plaćenju rata otkupne cene stana iz sredstava domaćinstva tužene sa roditeljima, koje su samo jednim delom bile isplaćene za života majke, i sa plaćanjem nastavljeno nakon njene smrti, bez učešća tužilje u tome i pozivanja na prava skopčana i sa obavezama, što govori u prilog tome ne samo da je tužilja znala, već i da je poštovala porodični sporazum, i tek posle smrti oca ustala za zahtevom upravljenim na ostvarenje suvlasničkog udela na stanu, uprkos znanju o volji i dogovoru raditelja da stan ostaje u isključivu svojinu tuženoj jer je to zaslužila, po pravnim i etičkim normama.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. i stav 2. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci i primenom stava 2. istog člana nepotrebnim nalazi da u daljem obrazlaže presudu, imajući u vidu da se revizijom ponavljaju žalbeni razlozi o kojima je odgovarajuća ocena već data od strane drugostepenog suda.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković