Prihvatajući argumentaciju prvostepenog suda, drugostepeni sud smatra da ništave obaveze ne uživaju zaštitu i da se na osnovu spornog ugovora ne može tražiti ispunjenje, a ni raskid zbog čega ne mogu da nastupe pravne posledice raskida (vraćanje datog). Dalje drugostepeni sud navodi da je ''utvrđeno da cena po ugovoru nije unapred plaćena, pa nema uslova da se zahtev za isplatu novca raspravi po pravilima o vraćanju datog po ništavom ugovoru iz člana 104. stav 1. ZOO''.

Zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje je nepotpuno utvrđeno, pa se za sada izloženo stanovište ne može prihvatiti kao pravilno.

Shvatanje o nemogućnosti raspravljanja pravnih posledica ništavosti ugovora po članu 104. stav 1. ZOO je u direktnoj suprotnosti sa zakonom.

Naime, jedna od tri posledice (solucije) utvrđenja ništavosti ugovora (član 104. ZOO) je vraćanje u pređašnje stanje (u praksi najčešće). Ako je ugovor ništav zbog sadržine pravila o prividnim ugovorima iz člana 66. ZOO, pravna posledica ništavosti može biti vraćanje datog. Tužilac je po tom ugovoru nesporno isplatio 45.000 evra, a stambeni objekat kao predmet ugovora o zajedničkoj gradnji ne nalazi se u njegovoj državini (niti deo objekta).

Do zaključenja glavne rasprave tuženi nije dokazao da je zaključeni ugovor o prodaji za koji prvostepeni sud utvrđuje da je prividan, po svoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima da bi bili ispunjeni uslovi za odbijanje vraćanja cene tužiocu kao nesavesnoj strani (član 104. stav 2. ZOO). Tužilac bi imao pravo na vraćanje cene i po pravilima o sticanju bez osnova jer se osnov pravnog posla nije ostvario (član 210. stav 1. ZOO).

Imajući u vidu da je između stranaka zaključen ugovor o zajedničkoj gradnji i da je tužilac nesporno isplatio 45.000 evra bilo je nužno raspraviti da li ta suma predstavlja učešće (udeo) tužioca u zajedničkoj izgradnji stambenog objekta ili ne. Naime, iz iskaza tuženog saslušanog kao stranke proizilazi da je on izvodio pripremne radove, pribavljao potrebnu dokumentaciju, sačinio glavni idejni projekat u skladu sa važećim urbanističko-tehničkim uslovima, a da je tužilac zbog nedostataka novčanih sredstava na strani tuženih uložio 45.000 evra. Takođe je bilo nužno utvrditi da li se nezavršeni stambeno-poslovni objekat nalazi u državini tuženog ili u državini ranijeg korisnika zemljišta, kao i zbog čega objekat nije završen (da li krivicom tuženog ili zbog nemogućnosti završetka - odluke organa uprave koja je sprečila dalje izvođenje radova. Ako je objekat ostao nezavršen usled radnji i ponašanja tuženog (njegovom isključivom krivicom) i ako se utvrdi da je prava volja stranaka prilikom isplate sume od 45.000 evra bila učešće tužioca u zajedničkoj izgradnji onda bi tuženi bio u obavezi da tu sumu vrati. Ako postoji i doprinos tužioca primenila bi se pravila i o podeljenoj odgovornosti (član 192. ZOO). U suprotnom pravni odnos bi se mogao raspravljati i po članu 137. ZOO (prestanak ugovora zbog nemogućnosti ispunjenja).

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić