U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, oboje iz ..., čiji je punomoćnik Božidar Stanisavljević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi rehabilitacionog obeštećenja, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2019/20 od 27.05.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 01.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2019/20 od 27.05.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P broj 7387/18 od 16.10.2019. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 9.000.000,00 dinara. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev preko iznosa dosuđenog stavom prvim izreke, a do traženog iznosa od 13.990.000,00 dinara odnosno za iznos od 4.990.000,00 dinara, kao neosnovan. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje BB kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 2.000.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke konstatovano je povlačenje tužbe u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu AA uplati PIO Fond radni staž u trajanju od 2132 dana odnosno 70 meseci. Stavom petim obavezana je tužena da tužiocu AA na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 325.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2019/20 od 27.05.2020. godine, stavom prvim izreke potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P broj 7387/18 od 16.10.2019. godine u delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 4.000.000,00 dinara, kao i u stavu drugom i trećem izreke, a žalba tužioca i tužene u tom delu odbijene su kao neosnovane. Stavom drugim izreke preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P broj 7387/18 od 16.10.2019. godine u preostalom delu stava prvog izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od još 5.000.000,00 dinara, kao neosnovan. Stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka, tako što je obavezana tužena da tužiocu AA na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 247.100,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, a stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv ove presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 408. u vezi odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 sa izmenama i dopunama), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Vojnog suda u Zagrebu K 74/79 od 21.05.1979. godine tužilac je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela odbijanje primanja i upotrebe oružja iz člana 202. stav 1 KZ SFRJ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 3 godine, jer kao pripadnih Jehovnih svedoka, pozivajući se na prigovor savesti, nije želeo da upotrebljava oružje i na taj način odsluži vojni rok. Pretežan deo kazne tužilac je izdržao na Golom otoku gde je u pogonima obavljao težak fizički rad, bio izložen podsmehu i pretnjama drugih osuđenika i komandira. Uslovnim otpustom pušten je iz zatvora 30 dana pre isteka kazne od 3 godine. Nakon izlaska na slobodu tužilac je i dalje trpeo posledice osude zbog čega su on i njegova porodica izopšteni iz sredine. Njegova supruga je rodila dete dok je bio na izdržavanju kazne i sve vreme je morala da se stara o detetu kao samohrana majka. Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Požarevcu 1 Reh 6/17 (2016) od 12.10.2017. godine usvojen je zahtev za rehabilitaciju ovde tužioca i utvrđena ništavost presude Vojnog suda u Zagrebu 1K 74/79 od 21.05.1979. godine i presude Vrhovnog vojnog suda u Beogradu IIK 230/79 od 12.07.1979. godine i utvrđena ništavost pravnih posledica ovih odluka. Tužilac se obraćao Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje, ali na njegov zahtev nije odgovoreno u zakonskom roku od 90 dana.

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo odredbu člana 26. Zakona o rehabilitaciji („Službeni Glasnik RS“, br. 92/2011) kada su našli da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi i da je tužena u obavezi da tužiocu tu štetu i naknadi.

Ocenjujući sve okolnosti konkretnog slučaja i to je da je tužilac lišen slobode i osuđen na kaznu zatvora koju je izdržao, u pretežnom delu, na Golom otoku, gde je u pogonima obavljao težak fizički rad i bio izložen podmeshu i pretnjama drugih osuđenika i komandira, da je nakon izlaska na slobodu trpeo posledice osude zbog čega su on njegova porodica bili izopšteni iz sredine, provostepeni sud je zaključio da iznos od 9.000.000,00 dinara predstavlja pravičnu naknadu tužiocu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, zbog čega je delimično usvojio tužbeni zahtev i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Nalazeći da je prvostepeni sud, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio odredbu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud je pobijanu presudu u tom delu preinačio, zaključivši da pravičnu naknadu tužiocu za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode predstavlja iznos od 4.000.000,00 dinara, kojim će se iznosom postići satisfakcija tužioca.

Odredba člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima obavezuje sud da prilikom odlučivanje o zahtevu o naknadi nematerijalne štete, kao i visini njene naknade, vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Imajući u vidu navedene kriterijume za određivanje pravične naknade, pravilno je, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud zaključio da iznos od 4.000.000,00 dinara predstavlja pravičnu naknadu tužiocu za pretrpljene duševne bolove, koji je srazmeran jačini trajanja duševnih bolova koje je tužilac pretrpeo i posledicama koje su zbog pretrpljenih bolova trajno ostale. Prilikom odmeravanja naknade uzeti su u obzir značaj povređenog dobra i cilj kome služi pravična naknada, a to je ublažavanje posledica pretrpljenih bolova. Dosuđivanje većeg iznosa ne bi bilo u skladu sa svrhom koja se ostvaruje pravičnom novčanom naknadom.

Na drugačiju ocenu pravilnosti primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda nije od značaja pozivanje tužioca u reviziji da je drugim licima u drugim parničnim postupcima dosuđena naknada štete u većem iznosu nego tužiocu, računajući po jednom danu provedenom u zatvoru, obzirom da se visina naknade štete ne utvrđuje po danu provedenom u zatvoru, nego prema kriterijumima propisanim odredbom člana 200. stav 2. ZOO.

Na osnovu napred navedenog primenom odredbe člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić