U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koji revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac Republika Srbija je vlasnik, a Ministarstvo odbrane korisnik predmetnog stambenog prostora koji se nalazi na prvom spratu u ... broj .., površine 85m2 koji se sastoji od tri sobe, predsoblja i vc. Tuženi se u ovaj stambeni prostor uselio sa svojom porodicom na osnovu rešenja Komande vojnog okruga .. od 20.12.2005. godine i ugovora o zakupu na određeno vreme broj .. od 20.12.2005. godine. Članom 10. tog ugovora predviđeno je da se ugovor zaključuje na određeno vreme, a članom 11. predviđeni su razlozi za otkaz ugovora o zakupu pa je tako u članu 11. tačka 3. predviđeno da zakupodavac može dati otkaz ugovora o zakupu, između ostalog, ako objekat u kojem se nalazi i zakupljeni stambeni prostor bude vraćen svojoj namenskoj funkciji. Komandant KVO Beograd je 14.12.2009. godine doneo odluku Pov. .. da se vojni objekat u ... broj .. vraća u svoju namensku funkciju radi smeštaja dela sastava regionalnog centra Ministarstva odbrane, a zbog organizacijskih i mobilizacijskih promena. Odluka je stupila na snagu danom donošenja, a Komanda vojnog okruga je internim aktom od 23.12.2009. godine tuženom dala otkaz ugovora o zakupu sa otkaznim rokom od 30 dana pozivajući se na član 11. tačka 3. ugovora o zakupu. Tuženi je otkaz ugovora o zakupu primio 22.01.2010. godine. Prema izveštaju Ministarstva odbrane, Sektora za ljudske resurse, Uprave za obaveze odbrane, a po pitanju rešavanja statusa vojnog objekta u ulici ... broj .., objekat ne duguje strukture VTK, niti sada, niti u prethodnom periodu, da promena namene nepokretnosti nije vršena iz objekta – upravna zgrada komande – ustanove u objekat za stanovanje, da odluka komandnta vojnog okruga Beograd Pov. .. od 14.12.2009. godine nije bila ni potrebna, jer namena objekta formalno nije promenjena, pošto je za promenu namene objekta nadležan VGC Uprava za infrastrukturu, a na predlog neposrednog korisnika. Prvostepeni sud je prihvatio zaključak i mišljenje da vraćanje objekta u prvobitnu namenu nije potrebno rešavati pravnim aktima s obzirom na to da namena pravnim aktom nije ni menjana, da prema stanju radnog prostora u Regionalnom centru MO Beograd ovaj organ nema potrebe za prostorom u ovom objektu i da se objekat ne duži niti koristi, niti ima snage za obezbeđenje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan jer tužilac nije imao zakonsko ovlašćenje da otkaže ugovor o zakupu stana tuženom, zato što nije postojala potreba za prenamenom prostora jer nije ni faktčki ni administrativno izvršena, pa otkaz ugovora o zakupu od 14.12.2009. godine ne proizvodi pravno dejstvo, a sve sa pozivom na odredbe člana 8. stav 2, Zakona o sredstvima u sovjini RS, člana 86. stav 1. i 2. člana 19. stav 1. tačka 1, člana 47. stav 1, člana 26, 56,84. i 88. Zakona o javnoj svojini. Pored toga, zaključio je da nije postojala ni saglasnost niti odluka Vlade Republike Srbije za prenamenu pa kako u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za otkaz ugovora o zakupu predviđeni članom 11. tačka 3. ugovora, to je odlučeno kao u izreci. Drugostepeni sud je prihvatio kao pravilne zaključke prvostepenog suda i potvrdio prvostepenu odluku. Zaključio je da nisu ispunjeni uslovi iz člana 11. tačka 3. ugovora za otkaz ugovora o zakupu, a da se tužilac nije pozivao na ostale uslove predviđene članom 11. za otkaz ugovora o zakupu kao ni na član 35. stav 1. niti razloge za prestanak ugovora iz člana 33. Zakona o stanovanju Republike („Srbije Službeni glasnik RS“ broj 50/92.26/01) koji je važio u vreme zaključenja ugovora o zakupu. Ovo stoga što korisnik predmetnog stambenog prostora nije dokazao da ima ovlašćenje da vrši prenamenu objekta bez saglasnosti Vlade Republike Srbije, sa pozivom na odredbe Zakona o sredstvima u svojini RS zaključujući da Zakon o stanovanju („Službeni glasnik RS“ broj 50/92-26/01) predstavlja specijalni zakon u odnosu na Zakon o imovini i Zakon o sredstvima u svojini RS kada su u pitanju stambeni odnosi i razlozi za otkaz ugovora o korišćenju stana.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo pri odlučivanju o tužbenom zahtevu, a revizijom se neosnovano ukazuje na suprotno.

Odredbom člana 5. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije propisano je da o raspolaganju nepokretnostima u državnoj svojini odlučuju nadležni organi, dok je stavom 2. istog člana propisano da raspolaganje nepokretnostima u državnoj svojini u smislu ovog zakona jeste njihovo otuđenje iz državne svojine, pribavljanje u državnu svojinu i davanje na korišćenje, odnosno u zakup, kao i stavljanje hipoteke na napokretnosti u državnoj svojini. Zakonom o imovini SRJ uređena je imovina SRJ a članom 2. je propisano da imovinu SRJ čini pravo svojine čiji je nosilac SRJ. Odredbom člana 18. stav 1. Zakona o imovini SRJ propisano je da o pribavljanju i raspolaganju stambenim zgradama, stanovima, garažama i poslovnim prostorom u stambenim zgradama koje koristi savezni organ nadležan za poslove odbrane i Vojska Jugoslavije, pod uslovima propisanim ovim zakonom, odlučuje Savezni ministar nadležan za poslove odbrane uz saglasnost Savezne Vlade, a stavom 2. da način korišćenja, upravljanja i održavanja stambenih zgrada, stanova, garaža i poslovnog prostora iz stava 1. ovog člana propisuje savezni ministar nadležan za poslove odbrane.

U konkretnom slučaju, spornu odluku o vraćanju zgrade u namensku funkciju doneo je komandant KVO na osnovu člana 105. stav 3. Zakona o odbrani i tačke 5. Odluke ministra odbrane o dodeli smeštajnih kapaciteta u vojnim objektima. U toku postupka tužilac nije dokazao da predmetna stambena zgrada, u kojoj se nalazi sporni stambeni prostor, predstavlja nepokretnost za posebne namene u smislu navedenog člana Zakona o odbrani, na osnovu koje odredbe je odlučeno o prenameni i vraćanju funkcije. Ovo s toga što je objekat preuzet iz zemljišne knjige kao objekt stambeno poslovna zgrada i upisan kao takav i dalje u LN ... . Zbog navedenog i po oceni ovog suda nije izvršena prenamena, a nije dokazano ni da je bilo potrebe da se izvrši prenamena objekta, jer je objekat bio istovrsne namene u momentu zaključenja ugovora o zakupu sa tuženim, a i kasnije u momentu davanja spornog otkaza zbog čega ova prenamena nema karakternu snagu otkaznog razloga propisanog odredbom člana 11. stav 1. tačka 3. ugovora o zakupu koja bi za posledicu imala iseljenje tuženog. Shodno napred navedenom, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni navodi koji su suprotno revizijskim navodima pravilno ocenjeni od strane Apelacionog suda, te ih ovaj sud neće detaljno obrazlagati shodno članu 414. stav 2. ZPP, a navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje Vrhovni kasacioni sud nije cenio s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 1. ZPP).

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić