Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se određeno ne ukazuje u čemu se sastoji bitna povreda postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjena pred drugostepenim sudom.

Prema činjeničnom stanju, koje je pravilno utvrđeno, tužena je sa suprugom BB bila vlasnik stambene zgrade u ... sa pravom korišćenja kp .. KO ..., i osnivač i vlasnik Privrednog društva „Tusta inženjering“ čiji je direktor bio njen suprug. Njihovo preduzeće bilo je u poslovnim odnosima sa tužiocem, za koga su kao investitora izvodili građevinske radove. Tužena i njen suprug su 21.05.2001. godine zaključili Ugovor o poklonu kao poklonodavci sa „Tusta inženjering“ doo kao poklonoprimcem, čiji predmet je bila sporna stambena zgrada sa dvorištem. Ugovor je overen pred sudom 21.05.2001. godine, a istog dana zaključen je i Ugovor o kupoprodaji čiji je predmet bila ista nepokretnost, između „Tusta inženjering“ doo kao prodavca i tužioca kao kupca, koji ugovor je takođe overen pred sudom istog dana. Ovim ugovorom predviđena je kupoprodajna cena od 3.300.000,00 dinara, a članom 4. ugovora konstatovano je da je kupac isplatio prodavcu deo kupoprodajne cene u iznosu od 1.580.842,88 dinara kompenzacijom, tako da je za uplatu preostao iznos od 1.719.157,12 dinara. Na osnovu ovog ugovora tužilac je upisao svoje pravo svojine na nepokretnosti u Službi za katastar nepokretnosti Niš. Istog dana, 21.05.2001. godine, zaključen je i Ugovor o zakupu na neodređeno vreme sporne nepokretnosti između tužioca kao zakupodavca i „Tusta inženjering“ doo kao zakupca, sa visinom mesečne zakupnine u iznosu od 9.000,00 dinara. Rešenjem Privrednog suda u Nišu od 01.07.2010. godine otvoren je i istovremeno zaključen stečajni postupak nad „Tusta inženjering“ doo Niš, i preduzeće je brisano iz registra. Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko finansijske struke, tužilac je kao investitor preduzeću „Tusta inženjering“ kao izvođaču radova vršio uplate po osnovu avansa na ime izvođenja građevinskih radova po ugovorima od 12.03.1999. godine i 03.04.2001. godine, i na ime revalorizovanog avansa po ugovoru od 12.03.1999. godine, ukupno 1.580.842,88 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužioca sa obrazloženjem da su „Tusta inženjering“ doo kao prodavac i tužilac kao kupac zaključenjem i overom kupoprodajnog ugovora od 21.05.2001. godine postigli saglasnost da tužilac postane vlasnik sporne nepokretnosti za kupoprodajnu cenu u iznosu od 3.300.000,00 dinara, pa tužilac kao vlasnik osnovano od tužene zahteva iseljenje iz nepokretnosti, jer se tužena u njoj nalazi bez pravnog osnova. Prvostepeni sud je ocenio da nije osnovan protivtužbeni zahtev, jer predmetni ugovor o kupoprodaji ispunjava sve uslove za punovažnost, pa nije ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tužena preda spornu nepokretnost u svojinu i državinu i kada je usvojen protivtužbeni zahtev i utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 21.05.2001. godine.

Naime, u postupku je utvrđeno da je Preduzeće „Tusta inženjering“ čiji je osnivač bila tužena, a direktor njen suprug, bilo u poslovnom odnosu sa tužiocem povodom izvođenja građevinskih radova na stambenom kompleksu tužioca, po osnovu ugovora od 12.03.1999. godine i 29.03.2001. godine, po osnovu koga je tužilac tom preduzeću isplatio iznose navedene nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko finansijske struke. Nad preduzećem „Tusta inženjering“ otvoren je i zaključen stečajni postupak 01.07.2010. godine, a tužilac nije učestvovao kao poverilac i nije prijavio svoje potraživanje prema navedenom privrednom društvu kao stečajnom dužniku. Imajući u vidu da su i ugovor o poklonu zaključen između tužene i njenog supruga kao poklonodavca i privrednog društva „Tusta inženjering“ kao poklonoprimca, kao i sporni ugovor o kupoprodaji, a zatim ugovor o zakupu između tužioca kao zakupodavca i navedenog privrednog društva kao zakupca, zaključeni istog dana 21.05.2001. godine, te da je utvrđeno da pre zaključenja ovih ugovora nije postojalo potraživanje tužioca prema „Tusta inženjering“ u iznosu od 1.580.842,88 dinara, da privrednom društvu „Tusta inženjering“ nikada nije isplaćen iznos od 1.719.157,12 dinara na ime ostatka kupoprodajne cene i da to privredno društvo nije ušlo u posed sporne nepokretnosti, u kojoj je nakon zaključenja svih ugovora i dalje nastavila da živi tužena sa svojom porodicom, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da sporni ugovor o kupoprodaji između „Tusta inženjering“ kao prodavca i tužioca kao kupca predstavlja simulovani pravni posao u smislu člana 66. Zakona o obligacionim odnosima. Kako to pravilno ocenjuje drugostepeni sud, ovaj ugovor je prikrivao drugu vrstu poslovnog odnosa između ugovornih strana, kao obezbeđenje budućih isplata koje je tužilac kao investitor i naručilac trebalo da isplaćuje „Tusta inženjering“ doo kao izvođaču za izvođenje građevinskih radova, do čije realizacije nije došlo zbog nemogućnosti građenja predviđenih objekata. S obzirom na navedeno, sporni ugovor o kupoprodaji je ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac na osnovu ovog ništavog pravnog posla nije mogao steći pravo svojine na spornoj stambenoj zgradi i dvorištu, u smislu člana 33. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, bez obzira što je njegovo pravo svojine upisano u katastar nepokretnosti, jer je upis izvršen na osnovu simulovanog, odnosno ništavog ugovora koji ne proizvodi pravno dejstvo. Zato je pravilno u drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na spornoj nepokretnosti odbijen kao neosnovan, i kada je usvojen protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti kupoprodajnog ugovora.

Revizijom tužioca neosnovano se ističe pogrešna primena materijalnog prava i navodi da tužena u postupku nije dokazala da je iznos od 1.580.842,88 dinara plaćen na ime avansa za izvedene građevinske radove, što je suprotno činjeničnom stanju koje je u postupku pravilno utvrđeno. Nije od značaja revizijski navod da je tužilac kao vlasnik ušao u posed predmetne nepokretnosti, kod utvrđenja da je upis nepokretnosti u javne knjige bio zasnovan na pravnom poslu koji je ništav i ne proizvodi pravno dejstvo.

Revizijom se takođe osporava zaključak drugostepenog suda da je sporni ugovor o kupoprodaji fiktivan pravni posao, o čemu je drugostepeni sud dao dovoljne razloge koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud, budući da je u postupku utvrđeno da tužilac nije ušao u posed sporne nepokretnosti, ni po osnovu spornog ugovora o kupoprodaji, niti nakon zaključenja ugovora o zakupu, već je tužena sa svojom porodicom sve vreme u državini nepokretnosti.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić