Prema utvrđenom činjeničnom stanju sada pokojni otac tužioca BB rehabilitovan je pravnosnažnim rešenjem Okružnog suda u Šapcu Reh 8/07 od 21.12.2007. godine. Tužiočev otac je rođen ... godine i radio je kao službenik u trenutku kada je početkom marta meseca 1951. godine lišen slobode i osumnjičen da je ideološki opredeljen za rezoluciju Informbiroa. U pritvoru je bio do 06.11.1951. godine, kada je prilikom prevoza iz Beograda na Goli otok smrtno stradao u saobraćajnom udesu u Vinkovcima. U trenutku hapšenja oca, tužilac je imao ... godina i živeo je u domaćinstvu sa roditeljima i sestrom. Porodica nikada nije dobila zvanično obaveštenje o razlozima lišenja slobode, ni o okolnostima pod kojima je otac tužioca izgubio život, već je ta informacija objavljena u dnevnim novinama. Tužiočev otac je sahranjen u mestu pogibije u Vinkovcima ali je tužiočeva majka preuzela posmrtne ostatke supruga posle nekog vremena i sahranila ih u Šapcu. Zbog hapšenja i okolnosti pod kojima je tužiočev otac poginuo, sahrani nisu prisustvovali ljudi iz šireg i bližeg okruženja tužioca. Posle očeve smrti, zbog osude okoline, tužilac se sa porodicom preselio u drugi grad gde je završio osnovno školovanje, dok je srednju školu započeo u ... a zatim se zbog pritiska okruženja koje ga je posmatralo kao sina narodnog neprijatelja, preselio u ... gde je završio tehničku školu ... godine. Tužilac nije odmah nastavio dalje školovanje već je prvo služio vojni rok, napravio pauzu u školovanju i posle nekoliko godina upisao Višu ekonomsku školu u Beogradu, a zatim i Ekonomski fakultet koji je završio 1988. godine. Tužilac je dostavio nalaze i mišljenja veštaka o visini uobičajenih troškova sahrane i visini troškova izdržavanja za jedno lice od ... do 26. godine života na osnovu vrednosti prosečne potrošačke korpe.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete (troškovi sahrane i izgubljenog izdržavanja), primenom odredaba Zakona o rehabilitaciji (koji predstavlja lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima), kojima je propisano da pravo na naknadu materijalne štete pripada samo rehabilitovanom licu, a ne i njegovim naslednicima kojima može pripasti samo pravo na vraćanje konfiskovane ili oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu. Tužilac nema pravo na naknadu ove štete ni prema opštim pravilima obligacionog prava, jer kao dete staro ... godina u vreme očeve pogibije nije mogao snositi troškove njegove sahrane, niti je priloženim dokazima (nalaz i mišljenje veštaka) dokazao visinu izgubljenog izdržavanja.

Neosnovani su navodi revizije da je izneto stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužilac je podneo tužbu radi naknade štete (rehabilitaciono obeštećenje) zasnivajući svoj zahtev na činjenicama o rehabilitaciji svog oca pok. BB koji je kao lice lišeno slobode iz ideološko-političkih razloga, poginuo u saobraćajnoj nesreći u Vinkovcima prilikom transporta vozom od Beograda prema logoru za političke zatvorenike na Golom otoku.

Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/2011) propisani su uslovi za rehabilitaciju i pravne posledice rehabilitacije, krug lica aktivno legitimisanih za podnošenje zahteva za rehabilitaciju, kao i uslovi i krug lica legitimisanih za ostvarenje prava na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za tu imovinu i pravo na rehabilitaciono obeštećenje. Prava koja pripadaju rehabilitovanim licima propisana su u članu 20. navedenog zakona, a u članu 21. prava koja imaju druga lica. Pravo na rehabilitaciono obeštećenje bliže je uređeno odredbama člana 26. tog zakona. Iz navedenih zakonskih odredaba proizilazi da se rehabilitovanim licima daje više različitih prava među kojima i pravo na rehabilitaciono obeštećenje, uključujući pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete. Kada je reč o drugim licima i njihovim pravima, oni su svrstani u tri grupe i u zavisnosti od toga kojoj grupi pripadaju zavisi i obim njihovih prava. Tako lica iz člana 7. tačka 5. navedenog zakona (deca rehabilitovanih lica koja su rođena za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja) imaju pored prava iz zdravstvenog osiguranja i pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, dok bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica pod uslovom da je između njih i umrlog rehabilitovanog lica postojala trajnija zajednica života. Konačno, naslednici rehabilitovanog lica imaju pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. navedenog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu.

Imajući u vidu navedeno, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da tužilac kao sin rehabilitovanog lica nema pravo na naknadu materijalne štete na ime troškova njegove sahrane i izgubljeno izdržavanje, jer mu to pravo nije priznato Zakonom o rehabilitaciji koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje). Navedeni zakon propisuje krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu kao i obim tih prava, tako što je izričito propisano da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda imaju rehabilitovana lica, dok to pravo nije predviđeno i za druga lica.

Neosnovani su navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava, isticanjem da je zahtev za naknadu materijalne štete zasnovan na opštim pravilima obligacionog prava o objektivnoj odgovornosti tužene za pogibiju lica lišenog slobode u saobraćajnoj nesreći prilikom transporta vozom.

Pod osnovom odgovornosti podrazumeva se neposredna činjenica na kojoj se zasniva dužnost naknade štete. Uzročna veza je bitna preptostavka odgovornosti za štetu i mora biti neprekinuta između štetne radnje i štete, a njeno postojanje po pravilu dokazuje oštećeni. Primena ovog pravila podrazumeva da je uzrok adekvatan posledici, pa u konkretnom slučaju činjenica da je otac tužioca bio lice lišeno slobode ne ukazuje sama po sebi na odgovornost tužene za njegovu pogibiju u železničkoj nesreći, niti je tužilac u ovoj parnici dokazao visinu pretrpljene štete. Naknada za izgubljeno izdržavanje ima odštetni a ne alimentacioni karakter, u kom smislu parametar ne može biti vrednost prosečne potrošačke korpe, već ono što bi oštećeni dobijao od poginulog da je ostao u životu (član 194. ZOO). Zato u konkretnom slučaju ne postoji obaveza tužene da tužiocu naknadi materijalnu štetu ni po opštim pravilima obligacionog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić