Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ovog zakona, jer drugostepeni sud nije pogrešno primenio odredbe ovog zakona, a što je moglo uticati na donošenje pravilne i zakonite odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao profesionalno vojno lice (pripadnik JNA) učestvovao u ratnim dejstvima u Hrvatskoj (od 21.09.1991. godine do 10.10.1991. godine i od 24.12.1991. godine do 19.05.1992. godine) i u borbenim dejstvima na Kosovu i Metohiji (od 30.07.1998. godine do 17.09.1998. godine), kao i za vreme NATO agresije (od 24.03.1999. godine do 26.06.1999. godine). Zbog uslova na ratištu i izvršavanja vojnih zadataka, doživljavao je psihotraumatska iskustva koja su dovela do poremećaja zdravlja u vidu pojave psihičkog poremećaja u formi posttraumatskog stresnog poremećaja i oboljenja kičme. Prvi simptomi javili su se za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, kada je sa mukom izvršavao borbene zadatke, jer je već tada osećao psihičke probleme i strah, kao i bolove u kičmi koji su bili izazvani prethodnim zarobljavanjem u Hrvatskoj. Svakodnevne psihičke smetnje su se javile oko 2000. godine, kada se javio lekaru neuropsihijatru, kada je kod tužioca dijagnostifikovano da boluje od PTSP-a. Prve tegobe sa kičmom osetio je desetak godina pre hirurške intervencije, a u toku 2004. godine je operisao diskus. U toku borbenih dejstava na Kosovu i Metohiji je prenosio teške sanduke sa raketama i tada su mu se javili bolovi koje ima povremeno vezano za fizičko angažovanje. Viša vojnolekarska komisija je 27.03.2008. godine, ocenila da je tužilac trajno nesposoban za službu u Vojsci Srbije i rešenjem Fonda SOVO od 27.05.2008. godine, priznato mu je pravo na invalidsku penziju počev od 23.04.2008. godine. Dijagnoza zbog koje je proglašen nesposobnim za službu u vojsci je posttraumatski stresni poremećaj- PTSP, koji mu je dijagnostifikovan 2000.ѓodine. Na osnovu nalaza sudskog veštaka neurološke struke utvrđeno je da se ne može uspostaviti uzročno-posledična veza između uklještenja diskusa i učešća tužioca u ratnim dejstvima u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji, već da je opterećenje kičme nošenjem tereta, moglo uticati na pogoršanje tegoba. Tužilac je trpeo bolove i strah utvrđenog intenziteta i trajanja. Iz usaglašenih nalaza veštaka ortopedske i neurološke struke umanjenje opšte životne aktivnosti tužioca sa oba aspekta iznosi 50% trajno.Tužilac se obraćao tuženoj 25.07.2008. godine, zahtevom za obeštećenje van spora, ali do mirnog rešenja nije došlo. Tužbu u ovom postupku je podneo 10.12.2009.godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je prihvativši nalaz i mišljenje veštaka da je tužiočeva bolest- PTSP, dobila konačan oblik 27.03.2008. godine kada je rešenjem vojnolekarske komisije utvrđeno da je zbog posttraumatskog stresnog poremećaja-PTSP-a, trajno nesposoban za službu u Vojsci Srbije, primenom odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima- ZOO usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužiocu pripada naknada na ime nematerijalne štete za pretrpljene vidove: fizičke bolove, strah i umanjenje opšte životne aktivnosti u iznosu od ukupno 1.170.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom. Nalazeći da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja tužioca koji je tužena istakla, računajući ga od donošenja rešenja vojnolekarske komisije do dana podnošenja tužbe.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, smatrajući da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja, jer su protekli rokovi iz člana 376. ZOO. Odluka je zasnovna na shvatanju da se ne može prihvatiti mišljenje veštaka da je tužiočevo oboljenje dobilo konačan oblik 27.03.2008. godine, kada je rešenjem vojnomedicinske komisije samo utvrđeno da je tužilac nesposoban za službu u Vojsci Srbije, pa se objektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete ne može računati od tog datuma, budući da je tužilac imao dijagnostikovan PTSP 2000. godine, a operaciju kičme 2004. godine, tako da je saznanje tužioca o prirodi njegove bolesti bilo da se odnosi na PTSP, bilo na probleme koje je imao sa kičmom postojalo 2000. godine, kada se obratio lekarima i od kada se leči.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pobijenom presudom pogrešno odbijen tužbeni zahtev za naknadu tražene nematerijalne štete.

Odredbom člana 376. stav 1. ZOO propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Stavom 2. istog člana propisano je da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. Protekom objektivnog roka zastarelosti potraživanje u svakom slučaju prestaje, nezavisno od toga da li je i kada oštećeni saznao da su posledice oboljenja trajne i da se njegovo zdravstveno stanje daljim lečenjem neće poboljšati. Pod saznanjem za štetu podrazumeva se saznanje da je šteta nastala kao i saznanje o njenom obimu i visini. Međutim, zahtev za naknadu štete u svakom slučaju zastareva protekom objektivnog roka od pet godina od nastanka štete.

Suprotno navodima revizije tužiočeva bolest-PTSP poprimila je konačan oblik 2000. godine, kada se obratio za medicinsku pomoć lekaru neuropsihijatru i saznao od čega boluje (a što proizlazi iz lekarskih izveštaja koje je tužilac dostavio u dokaznom postupku, kao i iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka), pa je postavljanjem takve dijagnoze postao svestan sveukupnih posledica koje oseća i trpi, odnosno tužilac je tada saznao za štetu. Kako je tužbu podneo 10.12.2009. godine, po isteku subjektivnog roka zastarelosti, a svakako i po isteku objektivnog roka, to je suprotno navodima revizije, pravilna odluka drugostepenog suda.

Takođe, kako je od operacije diskusa u toku 2004.godine, pa do vansudskog obraćanja tuženoj 25.07.2008. godine, zahtevom za obeštećenje van spora protekao subjektivni rok zastarelosti propisan članom 376. ZOO, to je pravilan zaključak drugostepenog suda o osnovanosti istaknutog prigovora zastarelosti.

Neosnovano je ukazivanje podnosioca revizije da je u ovoj pravnoj stvari trebalo primeniti privilegovani rok zastarelosti iz člana 377. ZOO, jer u ovom slučaju nije reč o naknadi štete prouzrokovane krivičnim delom, s obzirom da tužena odgovara u smislu odredbe člana 173. i 174. ZOO, pa se rokovi zastarelosti računaju prema odredbi člana 376. ZOO.

Pravilna je odluka drugostepenog suda o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbi članova 153. i 154. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić