Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja nije razlog za izjavljivanje revizije shodno odredbi člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, još od 2018. godine organ starateljstva je evidentirao prijave nasilja u porodici AA-BB, između tuženog AA i njegovog oca BB. U periodu od 03.05.2023. godine, bilo je šest prijava, od kojih tri prijave od strane AA, ovde tuženog, a tri od strane njegovog oca BB. Uzrok tome su nerešeni imovinski odnosi povodom porodične kuće u kojoj tuženi stanuje. U kući je stanovao i njegov otac BBali se iselio i prešao u drugu kući u istom dvorištu s obzirom da je imao nameru da u porodičnoj kući, na jednom spratu stanuje sin, ovde tuženi, a na drugom kćerka VV, koja se, međutim, zbog poremećenih odnosa sa tuženim takođe iselila iz ove kuće. Dana 05.10.2023. godine VV prijavila je tuženog za psihičko nasilje koje vrši nad njihovim ocem BB jer mu lupa na vrata u kasnim večernjim satima i uznemirava ga, usled čega njihov otac oseća strah. Potom je dana 10.10.2023. godine, sam BB prijavio tuženog za psihičko nasilje iz istih razloga, što je učinio i 19.01.2024. godine navodeći da je to ponašanje tuženog u poslednja tri meseca učestalo, da ga to zastrašuje i uznemirava, da se plaši da ga može fizički napasti iz kojih razloga je na svojoj kući postavio sigurnosne kamere. Zbog ovih događaja, tuženom je od strane policijskog službenika izrečena hitna mera privremene zabrane da kontaktira žrtvu nasilja, oca BB i prilazi mu u trajanju od 48 časova, počev od 19.01.2024. godine u 10,50 časova. Nakon toga, rešenjem NP 11/24 od 19.01.2024. godine, sud je na predlog tužilaštva u odnosu na tuženog produžio izrečenu hitnu meru za još 30 dana od dana isteka hitne mere izrečene naređenjem policijskog službenika od 19.01.2024. godine.

Nižestepeni sudovi različito zaključuju u pogledu opravdanosti određivanja mera zaštite od nasilja u porodici prema tuženom.

Tako, prema stavu prvostepenog suda nisu se stekli uslovi za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici, jer ne postoji ozbiljna neposredna opasnost po žrtvu nasilja BB. Tuženi je izrečenu meru rešenjem od 19.01.2024. godine poštovao a razlozi poremećenih odnosa između stranaka su zapravo njihovi nerešeni imovinski odnosi koji se tiču deobe imovine. Tuženi je lupao na vrata svoga oca zbog toga što nije mogao da spava od laveža pasa, koje ponašanje nije takvog inteziteta i trajanja da može izazvati opravdan strah kod žrtve, zbog čega je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Po nalaženju drugostepenog suda, a polazeći od činjenice da je BB verbalizovao strah od sina i da je procena organa starateljstva da narušeni porodični odnosi, nespremnost za kompromis i pozitivne promene, hronicitet porodične procene disfunkcionalnosti, ukazuju na mogućnost javljanja novih problema u porodici AA-BB, određivanje mera zaštite je opravdano, pa je primenom odredbi članova 197. st. 1. i 2. i 198. stav 2. tačka 5. i stav 3. Porodičnog zakona, odredio meru zaštite od nasilja ocenjujući da je izrečena mera dovoljna da bi se postigla svrha mere, obezbedilo sprečavanje budućeg nasilja kao i radi obezbeđenja uslova za iznalaženje rešenja u cilju prevazilaženja narušenih međusobnih odnosa, a oštećenom obezbedili spokojstvo i uspostavljanje psihičke ravnoteže.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio odredbu člana 197. Porodičnog zakona, kada je zaključio da je tuženi izvršio nasilje u porodici, te da je opravdano odrediti meru zaštite iz člana 198. stav 2. tačka 5. istog zakona.

Prema odredbi člana 197. stav 1. Porodičnog zakona, nasilje u prodici, u smislu ovog zakona, jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, dok prema stavu 2. tačka 6. istog člana, nasiljem u prodici, u smislu stava 1. ovog člana, smatara se, pored ostalog, i vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje.

Ponašanje tuženog u vidu lupanja u toku noći na vrata i prozore svoga oca BB čime ga zastrašuje i uznemirava, predstavlja nasilje u porodici jer mu na taj način ugrožava duševno zdravlje i spokojstvo. S obzirom da se nasiljem u porodici smatra svako drsko, bezobzirno i zlonamereno ponašanje kojim se ugrožava, pored ostalog i duševno zdravlje ili spokojstvo člana porodice, činjenica da tuženi oca ne vređa i fizički ne nasrće na njega, ne znači da tuženi nije preduzeo nasilje u porodici kako se to u reviziji ističe. U konkretnom slučaju, a suprotno navodima revizije, u postupku je utvrđeno da postoji nasilje, a ne samo opasnost od nasilja, koje pritom, a sobzorom na hronicitet nerešenih imovinskih odnosa, može i eskalirati, te je opravdano odrediti mere, što proizlazi i iz izveštaja organa starateljestva.

Zbog svega navedenog, pravilno je određena mera zabrane daljeg uznemiravanja člana porodice u vidu naloga tuženom da se uzdržava od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja koje bi ugrožavalo telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo BB, saglasno odredbi člana 198. stav 2. tačka 5. Porodičnog zakona, kao i vreme od godinu dana koliko je određeno da će mera trajati saglasno odredbi člana 198. stav 3. istog zakona.

Na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković