U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca G.M. iz sela G., O.M., čiji je punomoćnik D.P., advokat iz L., protiv tuženog A.O. ADO iz B., čiji je punomoćnik I.A., advokat iz N., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 92/15 od 10.09.2015. godine, u sednici održanoj 14.04.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 92/15 od 10.09.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P 3908/13 od 15.09.2014. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete plati: 60.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 40.000,00 dinara za pretrpljeni strah, 30.000,00 dinara za duševne patnje zbog smanjenja životne aktivnosti u periodu do izlečenja i 40.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog naruženosti, odnosno ukupno 170.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate, dok je odbijen, kao neosnovan, deo tužbenog zahteva preko dosuđenih a do traženih iznosa (čija je visina po pojedinačnim vidovima štete bliže određeni ovim stavom izreke) u ukupnom iznosu od 290.000,00 dinara. Stavom drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete nastale na putničkom vozilu plati 135.940,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 11.04.2014. godine do isplate, a stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime pruženih vansudskih advokatskih usluga za sastav podnesaka od 19.06. i 25.06.2013. godine sa PTT uslugama plati ukupno 12.099,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.06.2013. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 104.990,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 92/15 od 10.09.2015. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog izreke, kao i u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete plati 60.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 40.000,00 dinara za pretrpljeni strah, 30.000,00 dinara za duševne bolove zbog smanjenja životne aktivnosti u periodu do izlečenja i 40.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog naruženosti, a sve sa zakonskom kamatom od presuđenja do isplate. Odbijen je i tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi materijalnu štetu nastalu na putničkom vozilu u visini od 135.940,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 11.04.2014. godine do isplate, kao i tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime pruženih vansudskih advokatskih usluga za sastav podnesaka od 19.06. i 25.06.2013. godine sa PTT uslugama plati ukupno 12.099,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 27.06.2013. godine do isplate. Istom presudom obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 72.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je vlasnik putničkog motornog vozila marke ..., registarskih oznaka ..., koje je u toku 2009. godine bilo osigurano polisom osiguranja od autoodgovornosti kod tuženog. Dana 17.10.2009. godine, tužilac je dozvolio Z.M. iz G. da upravlja navedenim motornim vozilom (vlasništvo tužioca), a sam se nalazio na mestu suvozača, kada je došlo do saobraćajne nezgode, tako što je vozilo sletelo sa puta i udarilo u zid zgrade. Tom prilikom nastala je šteta na vozilu, a tužilac je zadobio brojne povrede koje se kvalifikuju kao lake telesne povrede. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđen je intenzitet i vremensko trajanje fizičkih bolova i straha koje je tužilac trpeo, kao i da je od zadobijene povrede do izlečenja njegova životna aktivnost bila smanjena u lakom stepenu. Ocenom mišljenja sudskog veštaka mašinske struke utvrđeno je da je nastala šteta na vozilu tužioca u visini od 135.940,00 dinara. Protiv Z.M., koji je 17.10.2009. godine upravljao vozilom tužioca, vođen je prekršajni postupak u vezi navedene saobraćajne nezgode, koji je pravnosnažno okončan presudom Prekršajnog suda u Leskovcu, Odeljenje u Medveđi od 19.10.2010. godine, kojom je oglašen krivim za dva prekršaja i to za vožnju bez vozačke dozvole i neprijavljivanje saobraćajne nezgode. Tužilac se dopisom od 19.06.2013. godine obratio tuženom zahtevom za naknadu štete van spora, ali je tuženi njegov zahtev odbio, ističući da je navedeno potraživanje zastarelo.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio zahtev za naknadu nematerijalne štete, dok je zahtev za naknadu materijalne štete i pruženih vansudskih advokatskih usluga usvojio u celosti.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja tužioca.

Naime, odredbom člana 380. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje ugovarača osiguranja, odnosno trećeg lica iz ugovora o osiguranju života zastarevaju za pet a iz ostalih ugovora o osiguranju za tri godine, računajući od prvog dana posle proteka kalendarske godine u kojoj je potraživanje nastalo.

U konkretnom slučaju saobraćajna nezgoda dogodila se 17.10.2009. godine, pa je, primenom člana 380. stav 1. ZOO, rok zastarelosti počeo da teče 01.01.2010. godine. S`obzirom da se radi o ugovoru o osiguranju od autoodgovornosti, primenom navedene odredbe, primenjuje se zastarni rok od tri godine, što znači da je zastarni rok za ovaj štetni događaj istekao 01.01.2013. godine. Imajući u vidu da se tužilac tuženom obratio odštetnim zahtevom od 19.06.2013. godine, a da je tužbu sudu podneo 27.06.2013. godine, to je osnovan zaključak drugostepenog suda da je tužilac zahtev za naknadu štete podneo po isteku zastarnog roka iz člana 380. stav 1. ZOO, a što i njegovo potraživanje čini neosnovanim. Pritom, drugostepeni sud pravilno nalazi i da u konkretnom slučaju nema mesta primeni privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. stav 1. i 2. ZOO, s`obzirom da šteta nije prouzrokovana krivičnim delom, pa je utvrđena prekršajna odgovornost štetnika, Z.M., bez uticaja na primenu ove zakonske odredbe.

Pored navedenog, drugostepeni sud pravilno nalazi da čak i da nije zastarelo potraživanje tužioca, njegovo pravo na naknadu štete od osiguravača isključeno je primenom člana 29. stav 1. tačka 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“, br. 51/09 ... 7/13), kojim je propisano da osigurano lice gubi prava iz osiguranja, ako vozač nije imao vozačku dozvolu za upravljanje motornim vozilom određene kategorije, osim ako je vozilom upravljalo lice koje je kandidat za vozača za vreme obuke za upravljanje motornim vozilom, uz poštovanje propisa kojima je ta obuka regulisana. Imajući u vidu da je štetni događaj nastao u momentu kada je vozilom upravljao Z.M., bez položenog vozačkog ispita i odgovarajuće vozačke dozvole, što mu je omogućio tužilac, koji se u momentu saobraćajne nezgode nalazio u vozilu na mestu suvozača, to tužilac nema pravo da potražuje štetu, kako materijalnu tako ni nematerijalnu, od tuženog kao osiguravača. Pritom, činjenica koju tužilac ističe da nije znao da navedeno lice nema položen vozački ispit nije od uticaja na drugačiju odluku u pogledu njegovog prava na naknadu štete od tuženog, s`obzirom da je pre omogućavanja trećem licu da upravlja vozilom čiji je on vlasnik bio u obavezi da proveri da li to lice ima odgovarajuću dozvolu za upravljanje vozilom.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s`obzirom da se revizija iz tih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.