U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Čolić, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Jovan Radanović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 673/20 od 12.03.2020. godine, na sednici održanoj 10.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 673/20 od 12.03.2020. godine.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 4704/2019 od 13.12.2019. godine, stavom prvim izreke, tužbeni zahtev je delimično usvojen. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana 13.12.2019. godine do konačne isplate, kao i troškove postupka u iznosu od 48.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti ove odluke do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje je da joj se dosudi na ime nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda preko dosuđenog iznosa od 200.000,00 dinara do traženog ukupnog iznosa od 400.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijena je tužilja sa predlogom da se tuženoj ostavi paricioni rok za izvršenje navedenog davanja od dana presuđenja do dana dostavljanja ove presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 673/20 od 12.03.2020. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je usvojena i prvostepena presuda preinačena u pobijanom usvajajućem delu i delu kojim je odlučeno o troškovima spora, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužilji na ime nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana 13.12.2019. do konačne isplate, kao i troškove postupka u iznosu od 48.600,00 sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke do isplate, pa je obavezana tužilja da tuženoj na ime troškova postupka isplati iznos od 29.900,00 dinara.Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova žalbenog postupka isplati iznos od 25.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene nekih od odredaba ovog zakona zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom ukazuje. Takođe je neosnovano ukazivanje na bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačke 6, 8, 10, 11 ZPP, jer u postupku nije učinjena nijedna od navedenih bitnih povreda, a i u reviziji se ne obrazlaže ni navodi u čemu bi se sastojala povreda iz citiranih tačaka pojedinačno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je kao učesnik u određenim postupcima pred sudom upućivala predstavke i dopise nadležnim državnim organima, kritički se izjašnjavajući o radu sudova i tužilaštva i određenih pojedinaca, između ostalih i tužilje kao postupajućeg sudije u određenim predmetima. Visoki savet sudstva je 28.02.2019. godine Višem sudu u Novom Sadu dostavio dopis, u kome prosleđuje pritužbu na rad tog suda u vezi sa predmetom K 140/18 koji je uputila ovde tužena BB, sa nalogom da se razmotre navodi pritužbe i da o osnovanosti i preduzetim merama obaveste podnosioca pritužbe, predsednika neposredno Višeg suda i Visoki savet sudstva. Visokom savetu sudstva i Višem sudu u Novom Sadu tužena je poslala elektronsko pismo u kome je izložila svoje viđenje problema u više postupaka koji se vode pred sudovima, šta je predmet tih postupaka i iznela kritike na rad Višeg suda u Novom Sadu i Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu, te između ostalog ukazuje i na: „nedovoljnu stručnost i nepoštenu nameru Višeg javnog tužioca VV, kao i sudije AA da činjenice i dokaze zataškaju u korist GG kao što se to radi već sedam godina“... „Učesnik u ovim nameštaljkama su zamenik Višeg javnog tužioca VV kao i sudija AA koje se trude da činjenice i dokaze zataškaju u korist GG ... namerno „muljaju sa datumima“ i pišu neistine u izveštajima, da zbune ostale učesnike u postupku“. Na navedene pritužbe i dopise izjasnili su se i dali odgovor predsednik Višeg suda u Novom Sadu i zamenik Višeg javnog tužioca VV, obraćajući se i tuženoj. Tužilja je u svojstvu sudije Višeg suda u Novom Sadu dostavila predsedniku tog suda informacije povodom pritužbe i dopune pritužbe tužene, kao oštećene u predmetu tog suda K 140/18, sa detaljnim navođenjem radnji i toka postupka, nakon čega je predsednik suda dostavio odgovor tuženoj i izjašnjenje predsedniku Apelacionog suda u Novom Sadu. Navedena pismena i dopise, odnosno njihovu sadržinu, tužilja je doživela kao omalovažavanje i apsolutno potcenjivanje, jer joj je rečima da ona nešto mulja u predmetu, povređeno dostojanstvo. Dodatno je povredilo to što su te reči čitali određeni ljudi iz Visokog saveta sudstva, predsednik Višeg suda u Novom Sadu i zaštitnik građana, a što su mogli da ih pročitaju i zaposleni u sudu. Većina zaposlenih je poznaje jer radi u sudu dugi niz godina, a pre izbora u Viši sudu u Novom Sadu, obavljala je duži niz godina funkciju predsednika Krivičnog odeljenja Osnovnog suda u Novom Sadu, kao i zamenika predsednika Osnovnog suda u Novom Sadu. Odlukom VSS delegirana je u Viši sud u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije, a nakon detaljne provere svih državnih organa kako njenih ličnih, tako i profesionalnih osobina. Sve ovo je za tužilju apsolutno nedopustivo jer smatra da je posebna dužnost građana da poštuju ugled suda i da iskazuju poštovanje prema sudijskoj profesiji. Tužilja smatra da je ponižena, oseća se uvređenom, što neko, bez ikakvog razloga, ocenjuje njen rad kao „muljanje“. Zbog navoda i korišćenih reči u pritužbama, tužilja nije doživela neprijatnosti od strane kolega i prijatelja i tim povodom joj se niko nije lično obratio. Tužilja je navela da nije dobila izvinjenje od tužene.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud pravilno preinačio prvostepenu presudu u pobijanom, usvajajućem delu, odbijanjem tužbenog zahteva tužilje, kojim je tražila da sud tuženu obaveže da joj naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede ugleda i časti u iznosu od 100.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, shodno odredbi člana 200. stav 1. u vezi člana 277. Zakona o obligacionim odnosima i sa pozivom na odgovarajuće odredbe Ustava Republike Srbije.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda revizijom tužilje se neosnovano ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 56. Ustava Republike Srbije je propisano: da svako ima pravo da sam ili zajedno s`drugima upućuje peticije i druge predloge državnim organima, organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, organima autonomne pokrajine i organima jedinica lokalne samouprave, i da od njih dobije odgovor kada ga traži (stav 1); da zbog upućivanja peticija i predloga niko ne može da trpi štetne posledice (stav 2); da niko ne može da trpi štetne posledice za stavove iznete u peticiji ili predlogu, osim ako je time učinio krivično delo (stav 3). Odredbom člana 46. Ustava utvrđeno je: da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2).

Odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu.

Iz izloženog sledi da Ustav jemči da zbog upućivanja pritužbe na rad državnih organa i za stavove iznete u njoj, niko ne može trpeti štetne posledice, osim ako je stavovima iznetim u pritužbi učinjeno krivično delo. Osim toga, stavovi izneti u pritužbi moraju se smatrati i sastavnim delom slobode misli i izražavanja, koja se može ograničiti zakonom ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

U konkretnom slučaju, postoji kolizija dva Ustavom zagarantovana prava - prava na pritužbu, zajedno sa pravom na slobodu izražavanja, i prava na privatnost, odnosno čast i ugled. Zbog toga je sud dužan da u svakom postupku, u kojem se pojavi suprotstavljenost ovih prava, vrši odmeravanje radi utvrđenja kojem od tih prava bi, u datom slučaju, trebalo pružiti zaštitu.

U ovom slučaju, suprotno navodima revizije, pravilno je ocenjeno pravo tužene kao građanina na podnošenje pritužbe državnom organu i legitimno pravo da putem predstavke ukazuje na rad i postupke državnih organa, a da pri tome nije zanemarena ocena postojanja povrede prava tužilje na dostojanstvo ličnosti i čast. U pogledu sadržaja, pritužba je uvek legitimna kada se u njoj izražava sumnja ili nepoverenje u objektivno i zakonito vršenje javne funkcije, nezavisno od subjektivne ocene nosioca funkcije protiv koga je pritužba usmerena. To znači da i one izjave sadržane u pritužbi koje su objektivno štetne po pojedinca ne mogu biti osnov za uspostavljanje pravne odgovornosti, jer su granice prihvatljive kritike uvek šire kada se kritika odnosi na rad ili ponašanje nosioca javne funkcije, odnosno državnog službenika. Stavovi izneti u pritužbi mogu se smatrati uvredljivim i klevetničkim samo ako iz sadržaja pritužbe i njenog opšteg tona može jasno ustanoviti da je njen jedini ili glavni cilj iznošenje klevetničkih tvrdnji, a da je traženje zaštite svojih prava od sporednog ili nikakvog značaja za podnosioca pritužbe. U konkretnom slučaju, nema mesta priznavanju novčane naknade nematerijalne štete tužilji zbog povrede ugleda i časti, imajući u vidu da je tužena svoje tvrdnje o radu sudova i tužilaštva, pa i o tužilji kao nosiocu javne funkcije koji postupa u predmetu u kojem je tužena učesnik kao oštećena i zainteresovano lice, iznela u pritužbama i predstavkama koje su upućene sudskim instancama i tužilji kao vršiocu sudijske funkcije. Iznošenje vrednosnog suda o radu sudova, tužilaštva i tužilje kao sudije koja postupa u konkretnom predmetu, predstavlja pre svega kritiku rada pravosuđa zbog sumnje u njegovu nepristrasnost, a ne omalovažavanje tužilje. Izražena sumnja u način obavljanja sudijske funkcije ne predstavlja ukazivanje na negativan aspekt ličnosti, niti se radi o činjenici, već o vrednosnom sudu tužene o radu sudova i tužilaštva u konkretnim predmetima i po njenom mišljenju nedovoljnoj stručnosti i nepristrasnosti vršilaca javnih funkcija, pa i tužilje kao sudije Višeg suda u Novom Sadu. To je pre svega kritika upućena sudovima, iznošenjem vrednosnih sudova koji nisu dokazivi, a pri tome je drugostepeni sud pravilno uzeo u obzir i činjenicu da je tužilja nosilac javne funkcije i da zato mora imati veći stepen tolerancije prema kritici, ako je ista u vezi sa vršenjem poslova koji su joj povereni.

Cilj pritužbe je bio da se obaveste nadležni državni organi o uočenim nepravilnostima (po mišljenju tužene), a ne da se omalovaži tužilja koju tužena lično i ne poznaje.

Na osnovu iznetog primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tuženoj ne pripadaju troškovi odgovora na reviziju i takse na odgovor, jer isti u smislu člana 154. ZPP, nisu bili nužni, zbog čega je na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke

Predsednik veća-sudija
Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić