Tužilac je dana 19.04.2019. godine podneo predlog za ponavljanje postupka, a zatim i dopunu predloga dana 22.04.2019. godine, s pozivom na razloge propisane članom 426. tačka 2, 3. i 10. ZPP. U predlogu je ukazao da su presude nižestepenih sudova zahvaćene bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. i tačka 12. u vezi člana 8. ZPP, bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 4. ZPP, jer je o tužbenim zahtevima u vezi sa diskriminacijom odlučivao stvarno nenadležan sud, kao i da se nezakonito postupanje drugostepenog suda ogleda u činjenicama da prvostepenu presudu nije ispitao u granicama u kojima se pobija žalbom, da nije cenio žalbene navode tužioca kojima je ukazano da je u toku trajanja prvostepenog postupka jedan od tuženih BB preminuo, zbog čega je postupak u odnosu na tog tuženog morao biti prekinut, ni navode da je u predmetnoj parnici sve tužene, osim Opštine Sjenica, zastupao advokatski pripravnih LL, po punomoćju advokata Aca Vasojevića, koja je bila volonter i koja nije bila zaposlena u navedenoj advokatskoj kancelariji, niti upisana u advokatsku komoru kao pripravnik. Kao razlog za ponavljanje postupka tužilac navodi i da je prvostepena presuda zasnovana na pravno nepostojećim odlukama - rešenju Opštine Sjenica o razrešenju tužioca od 06.12.2011. godine koje je poništeno presudom Upravnog suda U 17833/13 od 15.05.2014. godine i na presudi Upravnog suda U 13690/11 od 02.02.2012. godine koja je ukinuta presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp 109/12 od 07.12.2012. godine, zbog čega navedene odluke nisu podobne da bi se na njima zasnovala prvostepena presuda, a što drugostepeni sud nije cenio u žalbenom postupku.

Odlučujući o predlogu za ponavljanje postupka, nižestepeni sudovi su primenom člana 430. stav 1. u vezi člana 429. stav 2. Zakona o parničnom postupku odbacili predlog kao nepotpun ocenivši da razlozi navedeni u predlogu ne mogu biti zakonski osnov za ponavljanje postupka zbog toga što podnosilac predloga za svoje navode nije dostavio dokaze, a neke od činjenica koje je naveo kao razlog za ponavljanje postupka su mu bile poznate i u toku prvostepenog postupka, pa je iste tada mogao da istakne.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi doneli pobijana rešenja i odbacili predlog za ponavljanje postupka kao nepotpun.

Predlog za ponavljanje postupka je vanredni pravni lek koji se podnosi protiv pravnosnažne odluke, čija je svrha otklanjanje određenih nedostataka u pogledu činjeničnog utvrđenja na kome je zasnovana odluka koja se predlogom pobija, kao i najtežih povreda odredaba parničnog postupka. Ovaj pravni lek ima za cilj da se u postupku koji je pokrenut predlogom, posle nastupanja pravnosnažnosti, nepravilna odnosno nezakonita sudska odluka ukine, da se ponovo rasprave sporna pitanja i donese pravilna i zakonita odluka.

Prema članu 429. stav 1. ZPP predlog za ponavljanje postupka podnosi se sudu koji je doneo odluku u prvom stepenu. Prema stavu 2. istog člana u predlogu moraju da se navedu: zakonski osnov po kome se traži ponavljanje, okolnosti iz kojih proizlazi da je predlog podnet u zakonskom roku i dokazi kojima se potkrepljuju navodi predlagača.

Odredbom člana 430. stav 1. propisano je da će prvostepeni sud neblagovremene (član 428), nepotpune (član 429. stav 2) ili nedozvoljene (član 85. stav 6. i član 428) predloge za ponavljanje postupka odbaci rešenjem bez održavanja ročišta.

Polazeći od navedenog, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je predlog za ponavljanje postupka nepotpun, jer u njemu nisu navedeni niti dostavljeni dokazi kojima se potkrepljuju navodi tužioca da je prvostepena presuda u ovom sporu zasnovana na pravno nepostojećoj presudi Upravnog suda U 13690/11 od 02.02.2011. godine koja je ukinuta presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp 109/12 od 07.12.2012. godine. Tužilac uz predlog za ponavljanje postupka ne dostavlja navedene presude, a samo pozivanje na te presude i po oceni ovog suda ne može biti dokaz o postojanju određenih nedostataka u pogledu činjeničnog utvrđenja na kome je zasnovana odluka koja se predlogom pobija.

Odredbom člana 426. tačka 10. ZPP propisano je da se postupak koji je pravosnažno završen može ponoviti ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku. Saglasno navedenom, uslov za ponavljanje pravnosnažno završenog postupka, primenom citirane odredbe člana 426. tačka 10. ZPP je isticanje samo onih činjenica koje nisu isticane u ranijem postupku i za koje stranka nije znala do donošenja pravnosnažne sudske odluke, a koje su postojale u vreme trajanja tog postupka. Osim toga, neophodan uslov za ponavljanje postupka po ovom osnovu je i da se radi o takvim novim činjenicama i novim dokazima koji bi mogli uticati na povoljniju odluku po stranku da su bili upotrebljeni u ranijem postupku.

Navodi tužioca da je tokom trajanja postupka preminuo jedan od tuženih BB, zbog čega je u odnosu na njega postupak morao biti prekinut i navodi da tužene tokom postupka nije zastupao punomoćnik iz reda advokata, već advokatski pripravnik LL koja nije bila zaposlena u advokatskoj kancelariji advokata Vasojevića, niti upisana u advokatsku komoru kao pripravnik i po oceni revizijskog suda ne predstavljaju nove činjenice u smislu člana 426. tačka 10. ZPP, koje bi mogle voditi ponavljanju pravnosnažno okončanog postupka jer se radi o činjenicama koje su tužiocu bile poznate i pre donošenja sudske odluke. Ovo imajući u vidu da je advokatski pripravnik LL zastupala tužene na više ročišta na kojima je bio prisutan tužilac, pa tužiocu činjenica da je zastupnik stranaka advokatski pripravnik nije bila nepoznata, kao ni činjenica smrti tuženog BB zbog koje je prekinut drugi postupak u kojem je ovde tužilac učestvovao kao stranka u postupku.

Osim toga, navodi tužioca da je tužene tokom postupka zastupao advokatski pripravnik koji nije bio zaposlen u advokatskoj kancelariji, ne predstavlja ni razlog za ponavljanje postupka iz člana 426. tačka 3. ZPP. Prema navedenoj odredbi zakona postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen, može se po predlogu stranke ponoviti ako je u postupku kao tužilac ili tuženi učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku, ili ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice, ili ako parnično nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik, ili ako zakonski zastupnik, odnosno punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice ili za pojedine radnje u postupku, ukoliko vođenje parnice, odnosno vršenje pojedinih radnji u postupku nije bilo naknadno odobreno. Iz toga sledi da ponavljanje postupka koji je odlukom suda pravnosnažno završen, iz razloga što punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice ili za pojedine radnje u postupku, može zahtevati samo ona stranka na koju se ti nedostaci odnose. To dalje upućuje na zaključak da predlog za ponavljanje postupka ne može da se izjavi iz razloga što je protivna stranka bila neuredno zastupana, dok bi u suprotnom takav predlog trebalo odbaciti kao nedozvoljen, saglasno odredbi člana 429. Zakona o parničnom postupku, iz razloga što predlagaču razlog za ponavljanje postupka zbog nezakonitog zastupanja protivne stranke nije dat zakonom.

Revizijski sud nalazi da je pravilna ocena nižestepenih sudova da ni navodi tužioca kojima ukazuje da je o njegovim zahtevima u vezi diskriminacije odlučivao stvarno nenadležni sud ne mogu biti osnov za ponavljanje postupka. Ovo imajući u vidu odredbu člana 15. stav 2. ZPP, prema kojoj ako se u toku postupka promene okolnosti na kojima je zasnovana nadležnost suda ili ako tužilac smanji tužbeni zahtev, sud koji je bio nadležan u vreme podnošenja tužbe ostaje i dalje nadležan i ako bi usled ovih promena bio nadležan drugi sud iste vrste, te činjenice da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 01.11.2011. godine, a Zakon o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 101/13), kojim je propisana stvarna nadležnost viših sudova za sporove u vezi diskriminacije, stupio na snagu 01.01.2014. godine, dakle posle podnošenja tužbe, zbog čega je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je nadležnost suda u ovom slučaju zasnovana na odredbama ZPP i Zakona o uređenju sudova, koji su bili na snazi u vreme podnošenja tužbe.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje na postojanje razloga za ponavljanje postupka propisanih članom 426. tačka 2. ZPP, jer je nezakonitim postupanjem drugostepenog suda tužiocu onemogućeno da raspravlja pred drugostepenim sudom u postupku povodom žalbe u punom kapacitetu u smislu žalbenih razloga iznetih protiv prvostepene presude. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužiocu je kroz pravo na žalbu protiv prvostepene presude omogućeno raspravljanje pred sudom. Drugostepeni sud je, krećući se u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1) do 3), 5), 7), i 9), kao i na pravilnu primenu materijalnog prava, ocenio žalbene navode koji su bili od značaja za odluku i o izjavljenoj žalbi odlučio bez rasprave, shodno članu 383. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 414. u vezi člana 420. stav 5. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić