Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3200/15 od 15.10.2015. godine, odbija se kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 10526/14 od 29.04.2015. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud o izjavljenoj reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, a zbog potrebe da se ujednači sudska praksa.

Ceneći dozvoljenost i osnovanost revizije na osnovu čl. 404. i 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni zakonski uslovi da se o izjavljenoj reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, kao i da je revizija osnovana.

Odredbom člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14) je predviđeno da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse i ako je potrebno novo tumačenje prava.. O dozvoljenosti i osnovanosti te revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Iako se tužilac u reviziji poziva na potrebu da se ujednači sudska praksa kao osnov za posebnu reviziju, a pri tome ne ukazuje na drugačije sudske odluke u sličnim činjenično-pravnim situacijama, čime eliminiše taj osnov za posebnu reviziju, po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju za reviziju po članu 404. ZPP postoji drugi pravni osnov. To je potreba za novim tumačenjem prava, odnosno odredaba Zakona o nasleđivanju koje regulišu pravo Države da nasleđuje u vezi sa odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa koje regulišu održaj.

Nakon što je ovaj sud našao da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZKP, na koju pazi po službenoj dužnosti, utvrđeno je sledeće činjenično stanje:

Sada pokojna BB, bivša iz ..., bila je vanknjižni vlasnik garsonjere broj ..., površine 13m² koja se nalazi u prizemlju stambene zgrade u ulici ... broj ... u ... i to na osnovu ugovora o otkupu stana koji je zaključila sa Opštinom Palilula kao prodavcem 1995. godine. Ona je preminula ... godine, a nije sačinila zaveštanje niti je zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju. Po saznanju za činjenicu smrti, Javni pravobranilac Gradske opštine Palilula je 03.06.2005. godine kod Prvog osnovnog suda u Beogradu pokrenuo postupak za raspravljanje zaostavštine. Pošto nije bilo poznato da li ostavilja ima naslednike, sud je u ''Službenom glasniku Državne zajednice Srbije i Crne Gore'', ''Službenom glasniku Republike Srbije'' i preko oglasne table suda objavio oglas u kome je pozvao sva zainteresovana lica koja polažu pravo na nasleđe da se jave sudu u roku od godinu dana od dana objavljivanja oglasa. Sud nije objavio oglas u nekom inostranom sredstvu javnog obaveštavanja, a to je mogao po članu 208. stav 3. Zakona o nasleđivanju. Kako se u navedenom roku niko nije prijavio Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje O 1504/05 od 23.11.2006. godine kojim je nepokretnost predao Republici Srbiji na uživanje. Tužilac je sin sada pokojne BB i podneo je tužbu za utvrđenje prava svojine protiv tužene Republike Srbije 10.06.2014. godine. Nižestepeni sudovi su našli da je njegov tužbeni zahtev neosnovan, s obzirom da je Republika Srbija protekom 10 godina od otvaranja nasleđa postala vlasnik sporne nepokretnosti i to po sili zakona.

Zaključak nižestepenih sudova da je tužiočev tužbeni zahtev neosnovan nije na zakonu zasnovan. Po članu 8. stav 4. Zakona o nasleđivanju (''Službeni glasnik RS'' 46/95 i 6/2015) Republika Srbija je poslednji zakonski naslednik i po članu 29. stav 1. istog zakona ona nasleđuje ako nema zakonskih naslednika. Nižestepeni sudovi su zauzeli stav da to što nije pronađen zakonski naslednik ni po objavljenom oglasu, a u roku iz člana 209. stav 1. Zakona o nasleđivanju stvara osnov da država postane vlasnik nepokretne imovine koja je predmet nasleđivanja po članu 209. stav 2. istog zakona. Na taj način je činjenica da zakonski naslednik nije pronađen izjednačena sa situacijom kao da zakonskog naslednika i nema. Međutim, pravo države da nasleđuje se mora restriktivno tumačiti i to na taj način da ona nasleđuje samo kada zakonskog naslednika zaista nema. Cilj ustanovljenja Države kao zakonskog naslednika je da se spreči nastajanje imovine bez vlasnika i tzv. ležeće nasleđe, a što bi dovelo do pravne nesigurnosti. Samim tim proizilazi da pojava zakonskog naslednika u bilo koje vreme stvara osnov da on od Države koja je postala formalni vlasnik protekom zakonskih rokova, a time i pasivno legitimisana, potražuje svoje nasledstvo. Takav zaključak proističe iz odredbe člana 220. stav 1. Zakona o nasleđivanju po kojoj pravo naslednika da zahteva zaostavštinu ne zastareva, a takav stav nije protivan ni stavu 2. člana 221. Zakona o nasleđivanju po kome se ne može dirati u pravila o održaju, sticanju od nevlasnika i zastarelosti potraživanja. Da bi se moglo govoriti o održaju, nužna je faktička vlast na stvari, savesnog držaoca uz protek zakonskog roka po članu 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa pri čemu postoji i zakonska pretpostavka o nasledniku kao držaocu od trenutka otvaranja nasleđa (smrti ostavioca) po članu 73. istog zakona. Očito je da postoji određena neusklađenost između člana 209. stav 2. i člana 21. u vezi člana 221. Zakona o nasleđivanju u vezi sa pomenutim odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Te neusklađenosti se moraju tumačiti u korist zakonskih naslednika jer se samo na taj način može ostvariti ustavom zajemčeno pravo na imovinu iz člana 58, kao i pravo na imovinu iz člana 1. dodatnog protokola uz Konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.

Zbog svega napred navedenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u konkretnom slučaju na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo zbog čega su i preinačene nižestepene presude i tužbeni zahtev tužioca usvojen, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Tužilac je u sporu uspeo, a troškove opredelio i tražio i to na ime pisanja podnesaka, te sudskih taksi na tužbu, prvostepenu odluku, žalbu i drugostepenu odluku. Polazeći od vrednosti predmeta spora (dinarska protivvrednost iznosa od 6.500 evra na dan podnošenja tužbe – 10.06.2014. godine) ovaj sud tužiocu priznaje naknadu za pisanje tužbe od 11.250,00 dinara po AT, pisanje žalbe 22.500,00 dinara, kao i takse na tužbu, odluku, žalbu i drugostepenu odluku od po 35.800,00 dinara, što iznosi svega 176.950,00 dinara koliko je tužiocu i dosuđeno na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić