Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca dozvoljena, ali nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužioca.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su 17.06.2010. godine zaključile ugovor (naslovljen kao ugovor o preuzimanju duga), na osnovu kojeg je tužilac preuzeo dug tuženog prema DOO „VV“ ... u iznosu od 4.247.115,00 dinara. Ugovorom je predviđeno da tužilac stupa na mesto tuženog, koji se oslobađa svojih obaveza, a tužilac ubuduće duguje DOO „VV“ ... . Članom 6. ugovora regulisano je da tuženi duguje tužiocu ono što je dugovao DOO „VV“ iz ... i da je obaveza tuženog prema novom sticaocu i dalje bila izvođenje radova uz primenu cenovnika iz vremena uplate avansa kada isti iskaže potrebe za izvođenjem. Ugovor je potpisan od strane tužioca lično kao preuzimaoca i kao zakonskog zastupnika DOO „VV“ iz ... i zakonskog zastupnika tuženog. Nakon zaključenja ugovora, tuženi je tužiocu vršio delimična plaćanja po osnovu ugovora, nakon čega je preostao dug u visini od 3.686.924,16 dinara. Istog dana kada je sporni ugovor zaključen (17.06.2010. godine), DOO „VV“ iz ... uputilo je obaveštenje tuženom da je račun tog društva blokiran, tako da mogu da se koriste alternativni oblici plaćanja za isplatu zarade i drugih primanja. Tužilac je potpisao izjavu poverioca o saglasnosti sa unapred pripremljenim planom reorganizacije koji je pripremio tuženi u predstečajnom postupku. Tom izjavom dao je neopozivu saglasnost sa tim planom, ali svoje potraživanje nije prijavio u postupku stečaja. Rešenjem Privrednog suda u Zrenjaninu St 191/11 od 17.12.2012. godine potvrđeno je usvajanje izmenjenog i dopunjenog plana reorganizacije od 17.09.2012. godine opisanog u prvostepenoj presudi. Tužba u ovoj parnici podneta je 09.02.2017. godine. Rešenjem Privrednog suda u Zrenjaninu St 191/11 od 13.02.2013. godine obustavljen je stečajni postupak nad tuženim zbog potvrđivanja i usvajanja plana reorganizacije od 17.09.2012. godine. U toku parnice tužilac nije isticao činjenicu da je isplatio dug tuženog poveriocu DOO „VV“ iz ... . Tužilac je i vlasnik i osnivač navedenog preduzeća koje je prestalo da postoji krajem 2010. godine brisanjem iz Registra privrednih subjekata usled stečaja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan jer je ugovor o preuzimanju duga punovažan, sadrži potpise zakonskog zastupnika tuženog i tužioca, te da je preuzimanjem duga preuzimalac stupio na mesto ranijeg dužnika koji se oslobodio obaveze, iz kojih razloga je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos označen u tužbi.

Suprotno, po oceni drugostepenog suda radi se o apsolutno ništavom ugovoru u delu u kome je poverilac DOO „VV“ iz ... ustupio potraživanje prema tuženom, svom osnivaču i zakonskom zastupniku ovde tužiocu, jer je takvo raspolaganje bilo protivno prinudnim propisima na dan zaključenja ugovora.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Članom 436. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da poverilac može ugovorom zaključenim sa trećim preneti na ovoga svoje potraživanje, izuzev onog čiji je prenos zabranjen zakonom ili koje je vezano za ličnost poverioca, ili koje se po svojoj prirodi protivi prenošenju na drugoga.

Prema članu 46. stav 1. Zakona o platnom prometu („Službeni list SRJ“ br. 3/02, 5/03, „Službeni glasnik RS“ br. 43/04, 62/06, 111/09, 31/11), pravna lica i fizička lica koja obavljaju delatnost mogu međusobne novčane obaveze izmirivati neposredno, prenosom hartija od vrednosti. Pravna lica i fizička lica koja obavljaju delatnost mogu međusobne novčane obaveze izmirivati ugovaranjem promene poverioca, odnosno dužnika u određenom obligacionom odnosu (asignacija, cesija, pristupanje dugu, preuzimanje duga ustupanjem duga i dr), prebijanjem (kompenzacija) i na drugi način u skladu sa zakonom (stav 2). Ako su njihovi računi u trenutku plaćanja blokirani radi izvršenja prinudne naplate, pravna lica i fizička lica koja obavljaju delatnost ne mogu izmirivati novčane obaveze na način iz stava 1. i 2. ovog člana, osim ako drukčije nije utvrđeno zakonom kojim se uređuje poreski postupak.

Imajući u vidu da je odredbom člana 46. Zakona o platnom prometu pravnim licima koja su u blokadi bilo zabranjeno da plaćanja vrše kompenzacijom, asignacijom i na drugi način, to je u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor od 17.06.2010. godine u delu odredbi koji se odnose na cesiju potraživanja protivan prinudnim propisima i kao takav ništav. Osim toga, odredbe ugovora koje se odnose na preuzimanje duga ne dokazuju postojanje potraživanja tužioca prema tuženom, budući da je na tužiocu (u smislu članova 228. – 231. ZPP), bio teret dokazivanja činjenice, da je izmirio obavezu tuženog (koju je ugovorom preuzeo), poveriocu tuženog (preduzeću DOO „VV“ iz ...) umesto tuženog i da je time stekao potraživanje prema tuženom. Kako je ugovor od 17.06.2010. godine ništav, samim tim je neosnovano potraživanje tužioca prema tuženom iz ništavog pravnog posla (ugovora od 17.06.2010. godine), jer je isti suprotan imperativnim propisima (član 46. Zakona o platnom prometu). Drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev tužioca.

Navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava stoga nisu osnovani.

Na osnovu čalna 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić