Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6106/19 od 19.12.2020. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude tako što je tužilac obavezan da isplati tuženima iznos od po 1.070.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate, na ime troškova postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede iz člana 407. stav 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena AA je bila ... kod tužioca od 2009. godine do decembra 2012. godine, kada joj je prestao radni odnos. Tužena BB je bila ... kod tužioca od 2002. godine do 25.11.2013. godine, kada joj je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze. U periodu od 2009. godine zaključno sa decembrom 2012. godine, tužilac je većini zaposlenih isplaćivao zarade u gotovom novcu. Novac za plate radnika obezbeđivan je uglavnom sredstvima od prodaje proizvoda i novac su na terenu preuzimali direktor, komercijalisti na terenu, pa i vozači kada bi kupcima dovozili robu. Novac sa terena je najpre bio predavan vlasniku tužioca, a dešavalo se da se naplaćeni iznos ne uplati u blagajnu. Priznanice za primljeni novac bile su popunjavanje u četiri primerka, od kojih je jedan ostajao kupcu, drugi je ostajao u bloku priznanica, treći je zadržavao komercijalista zadužen za konkretnog kupca, a četvrti je sa novcem predavan ... – tuženoj AA. Tužena je popunjavala uplatnicu na osnovu koje je novac uplaćivan na račun tužioca ili je na drugi način korišćen po nalogu vlasnika. Nalogodavci za isplatu novca iz blagajne bili su vlasnici tužioca VV i GG i direktor DD. Osim toga, radnicima je bilo dozvoljeno da kupuju robu u prodavnicama tužioca. Zaposleni su robu plaćali tako što im je zarada umanjivana, odnosno sa platnog spiska, a prezaduženim radnicima nije isplaćivana zarada, pa su se oni tada obraćali vlasnicima za različite vrste novčane pomoći.Tužena AA nije imala ovlašćenje za uplatu ili isplatu novca, već je novcem raspolagala po nalozima vlasnika tužioca. Nije bila zadužena novcem niti je postojala blagajna za novac, tačnije novac uopšte nije prolazio kroz blagajnu tužioca. Redovan popis blagajne vršen je na kraju svake godine i za vreme dok je tužena radila kod tužioca nikada se nije pojavio manjak, a po raskidu radnog odnosa sa njom, izvršen je popis i primopredaja blagajne, ali ni tada nije bilo manjka. Po prestanku radnog odnosa, tužena je uplatila iznos od 1.178.905,18 dinara na račun tužioca, na ime duga za robu, koju je uzimala u prodavnicama tužioca.Tužena BB, ..., nije obavljala poslove sa gotovim novcem, već na osnovu overene i potpisane dokumentacije koju joj je dostavljao vlasnik tužioca. Prva poreska kontrola 26.02.2013. godine okončana je konstatacijom da nema nepravilnosti. Ovlašćeni revizor prilikom kontrole, takođe, nije konstatovao nepravilnosti u poslovanju tužioca za period od 2009. do 2012. godine. Međutim, finansijska policija je rešenjem od 11.10.2013. godine, utvrdila da tužilac ima neprijavljenu poresku obavezu jer odobreni rabat fizičkim licima nije bio proknjižen. Tokom kontrole tužilac je formirao komisiju za sačinjavanje dokumentacije za pokrivanje naloga koji su nedostajali, koju kasnije niko od odgovornih nije potpisao. Kako tužilac nije priložio verodostojnu dokumentaciju, utvrđeno je da neprijavljena poreska obaveza (sporni iznos), predstavlja deo zarade na koju on nije izvršio obračun i uplatu poreza na zarade i doprinose za socijalno osiguranje zaposlenih, pa je tužilac obavezan da isplati glavni dug i da na njega sam obračuna zateznu kamatu (iznos koji potražuje u ovom sporu). Tužilac nije protiv tuženih pokretao krivični postupak zbog sumnje da su izvšile bilo kakvo krivično delo na radu, a u toku je krivični postupak protiv direktora tužioca zbog krivičnog dela poreske utaje. Veštak ekonomsko–finansijske struke je našao da se nepravilnosti u radu tužioca odnose na isplatu sredstava iz blagajne, bez verodostojne dokumentacija o stvarno nastalim troškovima u iznosu od 2.620.377,00 dinara, zatim na ime neto zarada zaposlenih preko obračunatih iznosa od 2.052.073,16 dinara, kao i na postojanje duplih spiskova mesečnih obračuna zarada. Za uplatu iznosa od 1.178.905,18 dinara, koju je izvršila tužena AA 24.10.2012. godine, nije dostavljena dokumentacija o osnovu obaveza. Iznos od 1.519.918,35 dinara nepravilno je knjižen na teret troškova poslovanja, čime su umanjena potraživanja od kupaca bez odobrenja direktora, ali se nije moglo utvrditi da li su kupci zaista i platili taj iznos blagajniku ili komercijalisti na terenu. Ocenjeno je da nepravilnosti navedene u nalazu nisu stvarno nastale 2011. i 2012. godine, imajući u vidu nalaz poreske uprave, finansijske policije, revizora, te zapisnik o promopredaji koji je sačinila tužena AA, ali o činjenicu da je knjigovodstvena dokumentacija pored toga što je dostupna šefu računovodstva, bila dostupna i ostalim zaposlenima i vlasnicima preduzeća.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac na kome je bio teret dokazivanja činjenica bitnih za ostvarenje njegovog prava na naknadu štete iz člana 163. stav 1. Zakona o radu, nije doneo odluku kojom bi utvrdio osnov i uslove odgovornosti za štetu koja je u vezi sa poslovima iz ovlašćenja šefa računovodstva odnosno blagajnika koje su obavljale tužene, pa da naknadno pokrene ovaj spor, a da ni u sudskom postupku tužilac nije dokazao nastanak štete u utuženom iznosu i da je ista u uzročno - posledičnoj vezi sa radnim mestima tuženih, odnosno da je eventualna šteta posledica namere ili krajnje nepažnje tuženih u izvršavanju radnih obaveza. Odgovornost tuženih je isključena zbog činjenice da je poslovanje tužioca u periodu 2011/2012 bilo predmet kontrole revizora, koji nije uočio nepravilnosti u poslovanju sa poslovnim partnerima, niti u blagajničkom poslovanju. Navodni propust blagajničkog poslovanja, koji se ogleda u naplati robe na terenu, bez odgovarajuće dokumentacije, ne može se pripisati krivici tužene AA, budući da su naplatu često vršili direktor, komercijalisti ili vozači, te da dnevnici i blagajne nisu potpisani od ovlašćenih lica kao dokaz da je izvršena kontrola blagajne. Osim toga, direktor tužioca je često uzimao iz blagajne novac, a dešavalo se da za isti nije postojalo pokriće. Zatim kod tužioca nije postojao likvidator koji bi svakodnevno kontrolisao rad blagajne. Ocenjeno je da je šteta nastala kao posledica nezakonitog poslovanja samog tužioca, koji je suprotno Zakonu o računovodstvu i reviziji vodio tzv. duple spiskove o obračunu i isplati zarada. Za te nepravilnosti rizik snose vlasnici i direktor tužioca, što proizlazi iz činjenice da se protiv direktora tužioca vodi krivični postupak zbog krivičnog dela poreske utaje, u vezi sa nepravilnostima koje je utvrdila uprava prihoda. Zaključak je drugostepenog suda da nije logično ni životno prihvatiljivo da tužilac pretrpi štetu u utuženom periodu, koja je posledica krivičnog dela pronevere iz člana 364. KZ (pribavljanje protivpravne koristi prisvajanjem novca, koje je nekom licu povereno u službi ili na radu u preduzeću), a da tužilac ne podnese krivičnu prijavu protiv tuženih za to krivično delo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 163. stav 1. Zakona o radu, propisano je da je zaposleni odgovoran za štetu koju na radu ili u vezi sa radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokuje poslodavcu, u skladu sa zakonom. Postojanje štete, visinu, uzročno – posledičnu vezu i okolnosti pod kojima je nastala šteta, dokazuje poslodavac, u skladu sa opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Ako se naknada štete ne ostvari u skladu sa odredbama stava 5. ovog člana o naknadi štete odlučuje nadležni sud.

U periodu od 2009. do 2013. godine, u kome je prema tvrdnjama tužioca nastala šteta, tužene su obavljale poslove ... odnosno ... i počev od 2009. godine nije bilo nepravilnosti u blagajničkom i računovodstvenom poslovanju sve do 2013. godine, kada je utvrđeno da su isplate iz blagajne za stvarno nastale troškove i zarade, vršene bez validne dokumentacije i da postoje tzv. dupli spiskovi o obračunu zarada. Osim tuženih, pristup blagajni i računovodstvenim knjigama kod tužioca imali su vlasnici, direktor i treća lica, promet robe je vršen u gotovom novcu („na ruke“) i umanjenjem zarada za vrednost robe koju su zaposleni kupovali u prodajnim objektima, a kod tužioca nije postojala služba za internu kontrolu blagajne i računovodstvene službe. U datim okolnostima, računovodstvene isprave i poslovne knjige nisu pratile poslovne promene, što je suprotno odredbama Zakona o računovodstvu. Za takav način rada odgovoran je tužilac. Shodno navedenom, pravilna je ocena nižestepenih sudova da uzročno – posledična veza između radnji tuženih i nastale štete, ne postoji, već da je šteta nastala kao posledica nepravilnog poslovanja tužioca u dužem vremenskom periodu, što isključuje odgovornost tuženih iz člana 163. stav 1. Zakona o radu, jer šteta nije nastala kao posledice njihove namere ili krajnje nepažnje u izvršavanju radnih obaveza.

Vrhovni kasacioni sud je cenio revizijske navode, ali je našao da nisu od uticaja jer se odnose na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, što u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, nije dozvoljen revizijski razlog.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić