U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Sofija Ilić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4128/20 od 19.11.2020. godine, na sednici održanoj 03.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4128/20 od 19.11.2020. godine u preinačujućem delu (508.000,00 dinara).

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4128/20 od 19.11.2020. godine u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu (3.580.292,00 dinara).

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 3302/18 od 02.03.2020. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 1.808.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.03.2020. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu za zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos naknade od utuženja do presuđenja. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od još 3.580.292,00 dinara preko iznosa dosuđenog stavom prvim izreke ove presude sa zakonskom zateznom kamatom od utuženja do isplate. Stavom četvrtim izreke, utvrđeno je da je povučena tužba u delu kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 174.750,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.03.2018. godine do isplate. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 168.180,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4128/20 od 19.11.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena prvostepena presuda u stavovima trećem i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 1.300.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda zbog neosnovanog lišenja slobode sa zakonskom zateznom kamatom od 02.03.2020. godine do isplate, dok je u preostalom delu odbio zahtev tužioca za iznos od još 508.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u smislu člana 403. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijenu presudu u preinačujućem delu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, neosnovano se sadržinom revizije ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP s`obzirom na to da je činjenično stanje ono koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem istražnog sudije Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu Ki PO1 309/10 od 20.09.2010. godine, okr. AA određen je pritvor u trajanju najduže mesec dana koji mu se ima računati od 18.09.2010. godine kada je lišen slobode, zbog sumnje da je izvršio krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnog dela iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakona (KZ) a iz razloga predviđenih u članu 142. stav 1. tačka 2, 3. i 5. ZKP. Pritvor je prema tužiocu više puta produžavan iz istih zakonskih razloga iz kojih je određen. Rešenjem istog suda K-PO1 25/11 od 13.12.2011. godine pritvor je ukinut i isti je pušten na slobodu. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje za organizovani kriminal K-PO1 70/15 do 15.12.2015. godine okr. AA oslobođen je od optužbe da je izvršio krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnog dela iz člana 346. stav 4. u vezi stava 2. KZ kao i krivično delo poreske utaje iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Tužilac je u pritvoru proveo ukupno 452 dana u periodu od 18.09.2010. godine do 13.12.2011. godine. Uhapšen je u kancelariji poslovnog partnera u Novom Sadu, potom je sproveden u MUP RS - PU Novi Sad, pa u PU Kruševac gde je proveo po jednu noć nakon čega je prebačen u zgradu u ... u Beogradu gde je bio oko 20- 25 dana. Prvu noć je proveo u samici sa još jednim pritvorenikom, a potom je odveden u grupnu sobu u kojoj je bilo desetak ljudi optuženih za razna krivična dela. Nakon toga odveden je u pritvorsku jedinicu u okviru sudske zgrade u ul. ... gde su uslovi bili lošiji. Bio je smešten u sobu predviđenu za četiri lica, a u njoj ih je bilo osmoro, prozor nije mogao da se otvori. U okviru sobe je bio čučavac i lavabo, a kupali su se polivajući se vodom iz flaša. U toj sobi je proveo oko šest do sedam meseci, a potom je prebačen u sobu na drugom spratu iste zgrade gde je proveo poslednja dva do tri meseca pritvora i gde su uslovi bili bolji (mogli su da se tuširaju jednom nedeljno, imali su sat vremena šetnje dnevno) s`tim što je hrana bila loša, pa ju je dopunjavao paketima od kuće i kupovinom u kantini. Tužilac je u vreme pritvaranja imao suprugu i dvoje dece sinove od dve i dvadeset godina i imao je podršku porodice, supruga ga je posećivala, kontaktirala sa braniocem, skupljala potrebnu dokumentaciju za veštačenje, preuzela brigu o deci i preduzeću. Pored toga, tužioca su podržavali i roditelji s`obzirom na to da su bili upućeni u rad preduzeća. Na tužiočevu porodicu je pritvor mnogo uticao te se otac razboleo, supruga je dobila visok pritisak, ima napade straha ali njihov odnos prema njemu se nije promenio i pružili su mu punu podršku. Stariji sin ga za vreme boravka u pritvoru nije posećivao jer je sve to psihički teško podneo, slušao je razne priče o ocu koje su na njega mnogo uticale. Nakon pritvaranja tužiočevo preduzeće nastavilo je da posluje još oko pet meseci, a za to vreme ispred preduzeća koje je bilo u porodičnoj kući gde su živeli njegovi roditelji i stariji sin bilo je postavljena stalna kontrola policije koja je legitimisala sve koji bi ulazili u kuću. Takva vrsta pritiska je onemogućila poslovanje i preduzeće je zatvoreno u martu 2011. godine, a tužiočeva supruga se zaposlila u drugom preduzeću što je za njih bio jedini izvor prihoda. Deo novca je morala da pozajmi od prijatelja, a pomagali su tužiočevi roditelji. Supruga tužioca na opisani način radila je kada je tužilac izašao iz pritvora sve do 2014. godine kada je sa još tri partnera osnovala preduzeće „BB” gde je tužilac zaposlen. Kod njega su se javili psihički problemi, dobio je psorijazu nakon što je izašao iz pritvora. Pije lekove za smirenje i ima problema sa spavanjem i mnogo je nervozniji nego ranije. Po izlasku iz pritvora družio se sa samo par prijatelja sa kojima je i ranije bio u dobrim odnosima, dok su ostali prijatelji prestali da se druže sa njim. Tužilac je bio više puta osuđivan pre navedenog postupka. Pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari tužilac se 08.05.2017. godine, obratio Ministarstvu pravde RS sa zahtevom za obeštećenje van spora, ali sporazum nije postignut.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud primenom člana 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku (“Službeni glasnik RS”, br. 72/11, ... 35/19) zaključio da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete, koju je pretrpeo zbog toga što je neosnovano lišen slobode i boravio u pritvoru i obavezao tuženu da tu štetu naknadi tužiocu na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima ( ZOO) kojim je propisano i pravo na naknadu štete zbog povrede časti i ugleda, čiji je uzrok neosnovano lišenje slobode, pa je delimično usvojio tužbeni zahtev nalazeći da tužiocu pripada jedinstvena pravična naknada u iznosu od 1.808.000,00 dinara, a odbijen je zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode za iznos od još 3.580.292,00 dinara.

Drugostepeni sud je ocenjujući žalbene navode parničnih stranaka prihvatio navode prvostepenog suda u pogledu osnova za naknadu štete, ali je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca preko iznosa od 1.300.000,00 dinara, a do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom od 1.808.000,00 dinara (odnosno za iznos od 508.000,00 dinara) smatrajući da bi dosuđenje naknade štete u ovom većem iznosu bilo protivno cilju kome služi i pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom u smislu člana 200. stav 2. ZOO.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je primenjeno materijalno pravo, pri odlučivanju o zahtevu tužioca.

Naime, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac, na osnovu člana 200. stav 1. ZOO, ima pravo na naknadu štete za duševne bolove koje je trpeo u periodu od 452 dana, u kom je neosnovano bio lišen slobode, određivanjem pritvora zbog pokretanja krivičnog postupka protiv njega, koji je okončan oslobađanjem od optužbe, a da osnov i pasivna legitimacija tužene da tužiocu naknadi ovu štetu, proizlaze iz člana 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku. Prilikom odlučivanja o visini novčane naknade, drugostepeni sud je vodio računa o svim okolnostima konkretnog slučaja, a naročito o cilju naknade kojom se oštećenom pruža zadovoljenje za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda zbog neosnovanog lišenja slobode.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu osnovani navodi revizije tužioca kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom odlučivanja o visini pravične nankade.

Naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Pri tom, ona ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom (podsticanje lukrativnih motiva ili komercijalizaciji ličnih dobara). Utvrđeno činjenično stanje opravdava dosuđivanje pravične novčane naknade za traženi vid nematerijalne štete, primenom član 200. ZOO. Ocenom svih štetnih posledica proisteklih iz neosnovanog lišenja slobode tužioca, kao i svih okolnosti konkretnog slučaja (stav 1. ovog člana), koje su od uticaja na odmeravanje visine pravične naknade, i to: godine starosti tužioca u momentu pritvaranja (43 godine, rođen 1967. godine) prirodu i težinu krivičnih dela koja su mu stavljena na teret, vreme provedeno u pritvoru (452 dana) posledice lišenja slobode po njegovo zdravstveno stanje, porodično stanje, raniji život tužioca, teški uslovi boravka u pritvoru, dužinu trajanja duševnih bolova koje je zbog toga trpeo. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno drugostepeni sud procenio da pravična naknada nematerijalne štete iznosi 1.300.000,00 dinara, primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovano se u reviziji navodi da je Apelacioni sud prenisko odmerio naknadu za ovaj vid štete i nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu člana 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji tužioca u delu kojim se pobija presuda Apelacionog suda u delu kojim je odbijena njegova žalba i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije u ovom delu na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP pa je utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Imajući u vidu da vrednost pobijenog dela 3.580.292,00 dinara ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić