U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužilje Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo Beograd, protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandra Gogić, advokat u ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3288/18 od 19.09.2018.godine, u sednici veća 12.02.2020.godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3288/18 od 19.09.2018.godine i presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P 687/16 od 19.04.2018.godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj po osnovu sticanja bez osnova isplati iznos od 2.306.608,11 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.04.2007.godine do isplate i iznos od 783.202,59 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 07.03.2007.godine do isplate.

U preostalom delu revizija tuženog se ODBIJA.

PREINAČUJE SE odluka o troškovima postupka tako što se obavezuje tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 165.750,00 dinara u roku od 15 dana, a tužilja se obavezuje da tuženom na ime troškova žalbenog i revizijskog postupka isplati iznos od 495.979,00 dinara u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P 687/16 od 19.04.2018.godine je obavezan tuženi da tužilji isplati po osnovu sticanja bez osnova iznos od 2.306.608,11 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.04.2007.godine do isplate; iznos od 2.048.483,65 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.04.2014.godine do isplate i iznos od 783.202,59 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 07.03.2007.godine do isplate i da tužilji na ime troškova spora isplati iznos od 234.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom broj Gž 3288/18 od 19.09.2018.godine odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14) pa je ocenio da je revizija tuženog delimično osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, ali ne navodi u čemu se te povrede sastoje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je u svojstvu vojnika na odsluženju vojnog roka skrivio saobraćajni udes koji se dogodio 24.05.2003.godine na putu ...-......- ..., vozeći neprilagođenom brzinom od 139 km/č u noćnim uslovima vidljivosti gde je trebao da smanji brzinu na 60 km/č. Protiv tuženog je vođen krivični postupak kod Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici u kojem je doneta presuda K 165/04 od 21.12.2004.godine, kojom je tuženi oglašen krivim i izrečena mu je uslovna osuda i utvrđena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci sa odložnim rokom od 2 godine. Putničko vozilo kojim je upravljao tuženi je bilo vlasništvo tužilje. U tom saobraćajnom udesu saputnici tuženog BB, VV i GG su zadobili telesne povrede, a vozilo vojske je oštećeno i nastupila je materijalna šteta u iznosu od 166.579,15 dinara.

Presudom Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovci P 490/05 od 02.03.2006.godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž 943/06 od 18.05.2006.godine, tuženi i pravni prethodnik tužilje su solidarno obavezani da isplate tamo tužiocu VV na ime naknade štete ukupan iznos od 590.000,00 dinara i troškove spora u iznosu od 75.515,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate. Presudom Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P 491/09 od 18.11.2009.godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 820/2010 od 19.08.2010.godine tužilja je obavezana da tamo tužiocu BB isplati na ime naknade štete 600.000,00 dinara, od čega solidarno sa tuženim 350.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 450.000,00 dinara, od čega 250.000,00 dinara solidarno sa tuženim, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti 700.000,00 dinara od čega 450.000,00 dinara solidarno sa tuženim, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 1.300.000,00 dinara od čega solidarno sa tuženim 900.000,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, kao i da mu nadoknadi troškove spora od 252.550,00 dinara od čega solidarno sa tuženim 164.200,00 dinara. Tužilja je kao izvršni dužnik 25.04.2014.godine isplatila BB, kao izvršnom poveriocu ukupno 2.048.483,65 dinara, a prethodno je takođe kao izvršni dužnik isplatila oštećenima 07.03.2007.godine iznos od 783.202,59 dinara, a 02.04.2007.godine iznos od 2.306.608,11 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da nije osnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je tuženi istakao, pa su obavezli tuženog da tužilji isplati iznose koje tužbom potražuje. Ocenjeno je da je osnov tužiljinog potraživanja sticanje bez osnova jer je po pravnosnažnim i izvršnim presudama kao solidarni dužnik tužilja isplatila oštećenima, tužiocima u tim parnicama celokupne iznose, pa stoga stoji obaveza tuženog da tužilji isplati iznose koji se tužbom potražuju na osnovu člana 210. stav 1. ZOO. Navedeno je da je tužba podneta 08.10.2015.godine, a kako se potražuju iznosi isplaćeni 02.04.2007.godine, 07.03.2007.godine i 25.04.2014.godine, to nije protekao desetogodišnji rok propisan članom 371. ZOO. Na osnovu člana 214. ZOO obavezan je tuženi da tužilji isplati zakonsku zateznu kamatu od dana kada je tužilja izvršila isplate izvršnim poveriocima.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi o prigovoru zastarelosti potraživanjima odlučili pogrešnom primenom materijalnog prava na potraživanje tužilje od 02.04.2007.godine i od 07.03.2007.godine,.

Naime, u vreme kada je tužilja izvršila isplatu po pravnosnažnim sudskim presudama 02.04.2007.godine i oštećenom isplatila iznos od 2.306.608,11 dinara i 07.03.2007.godine kada je oštećenom isplatila iznos od 783.202,59 dinara, na snazi je bio Zakon o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“ br. 43/94, 29/96, 44/99 i 74/99), koji je članom 195. stav 2. propisao da država ima pravo da od vojnog lica traži naknadu iznosa isplaćenog trećim licima za štetu koju u vezi sa vršenjem službe učini tim licima samo ako je štetu učinilo namerno ili iz krajnje nepažnje. Zahtev države da od vojnog lica traži tu naknadu zastareva u roku od 6 meseci od dana isplate. Tuženi je prema članu 9. ovog zakona imao status vojnog lica jer je bio na odsluženju vojnog roka. Kako je tužilja tužbu podnela tek 08.10.2015.godine, odnosno u vreme kada je već uveliko nastupila zastarelost potraživanja od tuženog, to je tužbeni zahtev tužilje za isplatu navedenih iznosa neosnovan i Vrhovni kasacioni sud je iz tog razloga preinačio nižestepene presude i odbio tužbeni zahtev tužilje u ovom delu.

Međutim, potraživanje za isplatu oštećenom od 25.04.2014.godine u iznosu od 2.048.483,65 dinara nije zastarelo, zato što je Zakon o Vojsci Jugoslavije prestao da važi 01.01.2008.godine od kada se primenjuje Zakon o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 116/2007, 88/2009, 101/2010-dr Zakon ...), koji ne sadrži odredbe o regresu isplatioca i rokovima za traženje isplaćenog. Stoga se primnjuju opšta pravila i rokovi propisani Zakonom o obligacionim odnosima. Imajući u vidu da se radi o regresnom potraživanju primenjuju se pravila o sticanju bez osnova iz člana 210. stav 1. ZOO i opštem roku zastarelosti propisan članom 371. ZOO, koji iznosi 10 godina, pa prema tome potraživanje iz 2014.godine, nije zastarelo.

Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je tuženi dužan da tužilji isplati iznos koji je tuželja 25.04.2014.godine (2.048.483,65 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od tog datuma) isplatila trećem oštećenom licu jer je izvršila pravnosnažnu sudsku odluku kojom je obeštećen oštećeni BB, koji je pretrpeo teške telesne povrede u saobraćajnom udesu za koji je isključivo odgovoran tuženi. Činjenica što je presudom Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P 491/09 od 18.01.2009.godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 820/2010 od 19.08.2010.godine, tužilja bila obavezana da pored iznosa na koje je bila solidarno obavezana sa tuženim, obavezana da isplati oštećenom BB, kao samostalnu obavezu iznose dosuđene u toj presudi,ne utiče na obavezu tuženog da i taj iznos nadoknadi tužilji. Ovo zato što je u toj parnici Vrhovni sud Srbije u Beogradu rešenjem Rev 625/07 od 11.06.2009.godine ukinuo presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž 1998/06 od 19.11.2006.godine i presudu Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P 491/05 od 18.08.2006.godine, samo u odnosu na tuženu Republiku Srbiju- Ministarstvo odbrane, Vojska Srbije i predmet je vratio na ponovno suđenje samo u odnosu na ovde tužilju. Naime, u odnosu na ovde tuženog je presuda postala pravnosnažna pa je u nastavku postupka utvrđeno da oštećenom pripadaju veći iznosi od prethodno dosuđenog i samo iz tog razloga je ovde tužilja obavezana da samostalo isplati dodatne iznose, jer tuženi više nije mogao da bude obuhvaćen tužbenim zahtevom. Iz ovoga sledi zaključak da tužilja nije bila obavezana na samostalnu isplatu dodatnih iznosa zbog neke svoje posebne odgovornosti ili pak doprinosa nastanku štete oštećenima. Prema tome radi se o jedinstvenim naknadama štete prema oštećenom BB za čiji nastanak je tuženi bio odgovoran.

Tuženi je dužan da kao solidarni dužnik prema članu 208. ZOO tužilji nadoknadi iznos koji je povodom opisanog štetnog događaja isplatila oštećenom. Prema stavu 2. ovog člana, deo svakog pojedinog učesnika u prouzrokovanju štete sud određuje na osnovu stepena krivice u prouzrokovanju štete i na osnovu doprinosa u prouzrokovanju štete. Neosnovano se tuženi u reviziji poziva na utvrđenu odgovornost ovde tužilje u parnici koju je oštećeni vodio protiv tužilje kao vlasnika vozila i njega kao štetnika kao solidarnih dužnika. U toj parnici je utvrđena odgovornost ovde tužilje zato što niko na portirnici nije zaustavio tuženog i nije od njega tražio putni nalog za taj izlazak iz kruga kasarne. Tuženi je inače kao vozač kod tužilje posedovao mesečni putni nalog. Tom prilikom je tuženi neovlašćeno napustio kasarnu sa vozilom tužilje i potom neprilagođenom brzinom i svojom isključivom krivicom prouzrokovao saobraćajni udes i telesna oštećenja tri lica. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da tuženi nije dokazao koliko iznosi odgovornost tužilje u odnosu na njegovu odgovornost. Nije dovoljno to što je tuženi u odgovoru na tužbu ukazao na odgovornost tužilje (jer nije preduzela sve ono što je bilo neophodno da ga spreči da neovlašćeno upotrebi vozilo vlasništvo tužilje). Bilo je potrebno da predloži dokaze u ovoj parnici za svoje tvrdnje, a što je propustio da učini. Prema tome, navodi revizije u ovom delu nisu osnovani, pa je Vrhovni kasacioni sud ocenio da je tuženi dužan da na osnovu člana 208. ZOO kao solidarni dužnik tužilji nadoknadi iznos koji je ona isključivo isplatila oštećenom po pravnosnažnoj sudskoj presudi. Ne stoje ni primedbe revidenta da je tužilja prouzrokovala troškove izvršnog postupka jer je mogla i dobrovoljno da izvrši isplatu. Tuženi, kao solidarni dužnik koji je pravnosnažnim sudskim presudama obavezan da plati oštećenom dosuđene iznose je takođe mogao da isplati ove iznose dobrovoljno, ali to nije učinio, pa se ne može pozivati na nesavesno ponašanje tužilje, koja je svim oštećenima isplatila sve iznose u izvršnim postupcima.

Kako ni ostali revizijski navodi tuženog nisu osnovani, odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je preinačio nižestepene presude, pa je na osnovu člana 165. stav 2, 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP odlučio o svim troškovima postupka na osnovu uspeha tužilje u parnici (2.048.483,00 dinara) i uspeha tuženog sa revizijom (3.089.810,70 dinara) pa je bavezao tuženog da tužinji nadoknadi troškove u ukupnom iznosu od 165.750,00 dinara koji se odnose na: sastav tužbe u iznosu od 16.500,00 dinara, sastav 3 podneska po 16.500,00 dinara (49.500,00 dinara), pristup na 5 održanih ročišta po 18.000,00 dinara (90.000,00 dinara) i za jedno ročište koje nije održano iznos od 9.750,00 dinara. Tužilja je obavezana da tuženom nadoknadi ukupan iznos od 495.979,00 dinara koji se odnose na sastav žalbe i revizije po 45.000,00 dinara (90.000,00 dinara), taksa na žalbu i drugostepenu presudu po 64.249,00 dinara (128.498,00 dinara), taksu na reviziju 128.498,00 dinara i taksu na revizijsku odluku 148.983,00 dinara (u skladu sa postavljenim zahtevom jer ta taksa iznosi 192.747,00 dinara). Troškovi su odmereni u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12) i sa Taksenom tarifom Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 106/15, 95/18).

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić