U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac, Dragane Marinković, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Marinela Ljubić Todoran, advokat u ..., protiv tužene Vojvođanske banke, a.d. Novi Sad, koju zastupa Ivan Ljubisavljević, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž 2029/19 od 28.01.2020. godine, u sednici održanoj 02.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž 2029/19 od 28.01.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u Pančevu Gž 2029/19 od 28.01.2020. godine i presuda Osnovnog suda u Pančevu P 616/2018 od 04.06.2019. godine, tako što se utvrđuje da su ništave odredbe člana 5. stava 1. Ugovora o kreditu broj ... od 05.11.2015. godine zaključenog u Pančevu između tužioca i tužene koje glase: „Korisnik kredita ima obavezu da plati fiksne naknade za obradu kreditnog zahteva 4.400,00 RSD“, pa se obavezuje tužena da tužiocu isplati iznos od 4.400,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.11.2015. godine, pa do isplate, u roku od 15 dana.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 84.200,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja izvršnosti do konačne isplate, sve u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P 616/2018 od 04.06.2019. godine je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su ništave odredbe člana 5. stav 1. Ugovora o kreditu broj ... od 05.11.2015. godine, zaključenog u Pančevu između tužioca i tuženog, koje glase: „Korisnik kredita ima obavezu da plati fiksne naknade za obradu kreditnog zahteva 4.400,00 RSD“, kao i da se obaveže tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati nominalni novčani iznos od 4.400,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.11.2015. godine pa do isplate, u roku od 15 dana, kao i da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti, pa do konačne isplate, sve u roku od 15 dana. Obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 34.500,00 dinara, u roku od 8 dana.

Viši sud u Pančevu je presudom Gž 2029/19 od 28.01.2020. godine žalbu tužioca delimično usvojio, a delimično odbio, pa je presudu Osnovnog suda u Pančevu potvrdio u pobijanom prvom stavu izreke, a preinačio u pobijanom drugom stavu izreke, u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka, tako što je obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 27.000,00 dinara u roku od 8 dana. Odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, sa predlogom da se dozvoli odlučivanje o njegovoj reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi uspostavljanja pravne sigurnosti u cilju ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011, 55/14 i 18/20), je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud je dozvolio odlučivanje o reviziji kao posebnoj, jer su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 404. ZPP jer je potrebno je da se razmotre pravna pitanja od interesa radi ostvarivanja ravnopravnosti korisnika finansijskih usluga i radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih članom 408. ZPP, pa je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac kao korisnik kredita sa tuženom kao davaocem kredita 05.11.2015. godine, zaključio ugovor o gotovinskom kreditu bez valutne kluzule broj ... kojim mu je odobren kredit u iznosu od 220.000,00 dinara, sa rokom otplate od 40 meseci i kojim je u članu 4. propisano da efektivna kamatna stopa iznosi 15,59 % godišnje, te da ukupan iznos koji korisnik po osnovu ugovora treba da isplati, a izračunat na dan zaključenja ugovora iznosi 278.830,42 dinara, kao i da je u obračun ovog iznosa efektivne kamatne stope uračunat i iznos od 4.400,00 dinara na ime fiksne naknade za obradu kreditnog zahteva, što je korisnik kredita između ostalog obavezan da banci plati shodno članu 5. tačka 1. ugovora o kreditu, kao i da su prilikom zaključenja ovog ugovora tužiocu od strane tužene uručeni Plan otplate kredita i obavezni elementi ugovora, što čini priloge ovog ugovora. Utvrđeno je da je ugovorena naknada za obradu kreditnog zahteva osim u ugovoru sadržana i u obaveznim elementima ugovora gde je izvršen precizan tabelarni prikaz svih bitnih elemenata i u čijoj je tački 3.5 predviđena vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, te je navedeno da troškovi obrade kreditnog zahteva iznose 4.400,00 dinara, a da su ti troškovi i datum njihovog dospeća na naplatu propisani i Planom otplate kredita. Iizmeđu ostalog, Planom je regulisano da danom zaključenja ugovora o kreditu (05.11.2015. godina) dospeva obaveza isplate troškova obrade kreditnog zahteva od 4.400,00 dinara, kada su od tužioca i naplaćeni. U članu 34. stav 1. Opštih uslova poslovanja tuženog je propisano da banka obračunava i naplaćuje naknadu za izvršene usluge klijentima banke, stavom 2. je propisano da banka od klijenta može da naplati stvarne troškove koje je imala u vezi sa obavljanjem pojedinih usluga, a u stavu 3. je propisano da naknade i troškovi mogu biti fiksni i promenljivi i da su definisani ugovorom.

Utvrđeno je i da je naknada obrade kreditnog zahteva definisana i Tarifom naknada za usluge fizičkim licima – građanima Vojvođanske banke a.d. Novi Sad, koja je prilog Opštih uslova poslovanja, a u primeni je od 15.10.2015. godine, u kojoj je između ostalog propisano za gotovinske kredite bez valutne klauzule (kakav je predmetni), u tački 5.1.2.3. u delu 2. da naknada za ove usluge iznosi 2 % od iznosa kredita, jednokratno, minimum 3.500,00 dinara (a u konkretnom slučaju 2 % od iznosa kredita je 4.400,00 dinara), te da tužilac prilikom zaključenja ugovora o kreditu, kojom prilikom su mu od strane bankarskog službenika predati primerak ugovora, obaveznih elemenata ugovora, kao i Plan otplate kredita, o troškovima naknade nije posebno ni čitao, s obzirom na to da su za njega od odlučujućeg uticaja za zaključivanje ugovora bili visina kreditnog iznosa, period otplate kredita i visine mesečnih anuiteta, te da su mu ti uslovi odgovarali pa je ugovor i zaključio.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su ocenili da je sporna ugovorna odredba zakonita, dopuštena i moguća, da je u svemu u skladu sa propisima pozitivnog prava, zbog čega nije bilo zakonskih razloga da se utvrdi njena ništavost, pa je tužbeni zahtev tužioca odbijen. Navedeno je i to da je plaćanje iznosa od 4.400,00 dinara od strane tužioca izvršeno u skladu sa punovažnom ugovornom odredbom koja svoj pravni osnov crpi u zaključenom pravnom poslu zbog čega je odbijen i taj deo tužbenog zahteva. Dalje je navedeno da su sudovi cenili članove 12. i 15. te 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ali da su našli da je tužena postupala u skladu sa članom 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i da uprkos činjenice što naknade i troškovi padaju na teret korisnika kredita, naknada ne služi tome da banka ostvari profit veći od onog koji ostvaruje naplatom kamate kao faktičke cene kredita, ukoliko banka i klijent, kao što je to u konkretnom slučaju bilo, ugovore da pored kamate klijent plaća i druge naknade i troškove koji su jasno i precizno navedeni i tako opredeljeni da korisnik nije mogao biti u zabludi o tome koje su njegove obaveze (šta više sporna naknada je kao ukupan trošak kredita apsorbovan i u efektivnoj kamatnoj stopi), te da stoga nema mesta primeni člana 103, 104. i 105, a u vezi sa članom 46. i članom 47. Zakona o obligacionim odnosima za utvrđenje ništavosti sporne odredbe, kao ni primene člana 210. Zakona o obligacionim odnosima za povrćaj plaćenog iznosa od 4.400,00 dinara na ime troškova obrade kredita.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata stanovište nižestepenih sudova.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO je propisano da je ugovor ništavan ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo. Na ništavost se po članu 109. ZOO pazi po službenoj dužnosti.

Načelo savesnosti i poštenja iz člana 12. ZOO predstavlja osnovni princip prema kome se strane u ugovornim odnosima počev od momenta pregovaranja, pa do izvršenja ugovora moraju pridržavati. Ugovor o kreditu po svojoj pravnoj prirodi je posebna vrsta ugovora po pristupu, ali i kod takvih ugovora sloboda pregovara i ugovoranja nije u potpunosti isključena, pošto su visina kredita, rokovi i način vraćanja, pa i sredstva obezbeđenja, rezultat pregovora i ugovaranja. Iz tih razloga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduživanja. Iz odredbe člana 1065. ZOO proizilazi da prilikom zaključenja ugovora o kreditu nije isključena mogućnost banke da obračunava druge troškove povodom kreditnih usluga. Ona to pravo ima i u skladu sa načelom autonomije volje (član 10. ZOO). Međutim, tužena banka je u konkretnom slučaju kao jača ugovorna strana povredila zakon i podzakonski akt (član 103. ZOO) u vezi člana 17. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ broj36/11 i 139/2014), koji se primenjuje u konkretnom slučaju (ugovor o kreditu je zaključen 05.11.2015. godine).

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da troškovi obrade kredita u odnosu na mehanizam njihovog obračuna i naplate podrazumevaju da se oni iskazuju u efektivnoj kamatnoj stopi. Banka obračunom i naplatom efektivne kamatne stope vrši naplatu troškova obrade kredita. Stoga ugovoranje naplate troškova obrade kredita u jednokratnom iznosu i to zadržavanjem dela sredstava iz odobrenog iznosa kredita, a ujedno i njihovim uključivanjem u efektivnu kamatnu stopu dovodi do neravnopravnosti učesnika obligacionih odnosa u korist banke. U konkretnom slučaju tužena je u svojstvu davaoca kredita dostavila tužiocu kao korisniku kredita, pregled bitnih elemenata ugovora o kreditu koji je uključivao troškove obrade kredita iskazane kroz efektivnu kamatnu stopu i Opšte uslove poslovanja, kao i Plan otplate kredita u kome je bilo specificirana visina glavnice, visina kamate, kao i naknada za troškove obrade kredita od 2 %. Na taj način tuženi je upoznao tužioca sa visinom njegovih obaveza. Međutim, iz činjenice što je tuženi zadržao ovlašćenje da u vezi sa ugovorenom naknadom obrade troškova kredita, umanji kreditna sredstva koja je tužiocu odobrio, odnosno da izvrši naplatu troškova obrade kredita u integralnom iznosu (suprotno uslovima otplate kredita i bitnim elementima ugovora o kreditu koje je sam sačinio i prezentovao tužiocu), dovodi do zaključka da takvo postupanje ne može da uživa pravnu zaštitu jer je suprotno načelu savesnosti i poštenja (član 12. ZOO). Prema tome, u konkretnom slučaju iz obračuna troškova u fiksnom iznosu koji je izvršen prema stopi od 2 %, a ni iz obaveznih elemenata ugovora o kreditu, niti iz Plana otplate kredita, kao ni iz samog ugovora o gotovinskom kreditu ne proizilazi objašnjenje o strukturi troškova i ne može se utvrditi šta ti troškovi kredita predstavljaju i zbog toga je odredba člana 5. tačka 1. ugovora o kreditu ništava u smislu člana 103. ZOO u vezi citiranog člana 17. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, zbog čega je ugovor delimično ništav (po članu 105. ZOO može opstati bez nezakonite odredbe). Posledica ništavosti je vraćanje datog (član 104. stav 1. ZOO).

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Kako je Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene presude, to je na osnovu člana 165. stav 2, 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP odlučio o svim troškovima postupka, pa je obavezao tuženu da tužiocu nadoknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 84.200,00 dinara, u roku od 15 dana. Troškovi postupka se odnose na sastav tužbe u iznosu od 6.000,00 dinara, za pristup na četiri održana ročišta po 7.500,00 dinara (30.000,00 dinara), za pristup na dva ročišta koja nisu održana u ½ dela tarife po 4.500,00 dinara (9.000,00 dinara), za sastav žalbe i revizije po 12.000,00 dinara (24.000,00 dinara). Troškovi su odmereni prema tarifnom broj 13, 15. i 16. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12), kao i troškove sudskih taksi na tužbu, na presudu i na žalbu po 1.900,00 dinara (5.700,00 dinara), na reviziju iznos od 3.800,00 dinara i na revizijsku odluku iznos od 5.700,00 dinara prema tarifnom broju 1. tačka 1. i 5, tarifnom broju 2. tačka 1. i 11. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/94... 95/18). Na troškove postupka dosuđena je zakonska zatezna kamata na osnovu člana 277. ZOO počev od dana izvršnosti presude, pa do isplate.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić