U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa staralac BB, čiji je punomoćnik Izet Pučić, advokat iz ..., protiv tuženih VV, GG iz ... i DD iz mesta ..., Republika ..., čiji je zajednički punomoćnik Dragana Jovanović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3626/19 od 06.02.2020. godine, u sednici održanoj 10.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3626/19 od 06.02.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Sjenici P 49/19 od 17.05.2019. godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu na osnovu materijalne štete isplate po 30.000,00 dinara mesečno počev od 28.03.1995. godine do presuđenja 17.05.2019. godine i ubuduće na ime doživotne rente, sve dok ova obaveza po zakonu traje, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3626/19 od 06.02.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih i prvostepena presuda je potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku primenom člana 399 ZPP („Sl. glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 72/11), koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona pa nema ni povrede iz člana 361. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 30.06.1991. godine između tužioca i pravnog prethodnika tuženih (sada pok. ĐĐ koji je i prvobitni tuženi) došlo je do međusobnog sukoba i fizičkog obračunavanja u kom je ĐĐ udario tužioca dva puta kamenicom u predelu glave i naneo mu tešku telesnu povredu u vidu potresa mozga i dve razderne rane na glavi i levom temenom predelu (zbog čega je pravnosnažnom presudom od 13.10.2000. godine oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dva meseca). Kao posledica zadobijenih povreda glave kod tužioca se razvio akutni mentalni poremećaj koji je vremenom prerastao u hronični sa kliničkom slikom i znacima koji se podudaraju sa oboljenjem šizofrenije. Usled navedenog duševnog oboljenja, tužilac je rešenjem Opštinskog suda u Sjenici od 12.03.1993. godine potpuno lišen poslovne sposobnosti i naknadno mu je rešenjem nadležnog Centra postavljen staralac. Rešenjem RF za PIO zaposlenih od 08.09.1995. godine, zbog gubitka radne sposobnosti, tužiocu je priznato pravo na porodičnu penziju nakon smrti oca sa isplatom počev od 28.03.1995. godine, koje primanje tužilac i sada ostvaruje. Usled zadobijenih povreda kod tužioca je došlo do trajnog umanjenja životne aktivnosti u rasponu od 70 do 80%, dok je tužilac trajno radno nesposoban.

Tužilac je rođen 1966. godine, a školovanje je završio 1986. godine kada je stekao III stepen stručne spreme u zanimanju „... u podzemnoj eksploataciji“. Tužilac se nije zapošljavao i nalazio se na evidenciji zavoda za tržište rada kao nezaposleno lice od 24.01.1990. godine do 06.12.2001. godine kada je brisan usled nejavljanja. Tužilac je imao mogućnost da se u svojoj struci zaposli prvenstveno u rudniku mrkog uglja („EE“) kod koga je u vremenskom periodu od 1991. pa do polovine 1994. godine postojala stalna potreba za zapošljavanjem rudara u podzemnoj eksploataciji uglja. Visina izgubljene zarade i štete koju će tužilac trpeti ubuduće utvrđena je veštačenjem, na osnovu prosečne zarade zaposlenih u rudniku koju bi tužilac eventualno obavljao u skladu sa svojom stručnom spremom i obzirom da tužilac prima penziju iza svog pok. oca.

U toku trajanja ovog postupka pravni prethodnik tuženih je preminuo, zbog čega je rešenjem prvostepenog suda od 28.04.2009. godine postupak prekinut da bi zatim bio nastavljen prema sada tuženima kao naslednicima tuženog. Postupak raspravljanja zaostavštine iza sad pok. ĐĐ umrlog ...2009. godine obustavljen je rešenjem suda od 25.07.2013. godine zbog nepostojanja imovine, koja bi činila njegovu zaostavštinu. U drugoj parnici koja je pravnosnažno okončana presudom Apelacionog suda u Kragujevcu od 22.01.2019. godine odbijen je tužbeni zahtev ovde tužioca kojim je traženo da se utvrdi da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo pravni poslovi kojima je sada pok. ĐĐ raspolagao svojom nepokretnom imovinom i da ostavinsku masu ostavioca, sada pok. ĐĐ, čine nepokretnosti koje su obuhvaćene ugovorima čiji se poništaj traži.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno odlučili odbijanjem tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete (rente), pozivom na primenu člana 222. Zakona o nasleđivanju, pa su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovani. Član 222. Zakon o nasleđivanju, a na koji se pozivaju nižestepeni sudovi jasno definiše da naslednik odgovara za dugove ostavioca do visine nasleđene imovine. U prvostepenom postupku je nesumnjivo utvrđeno da je vrednost nasleđene imovine iscrpljena pravnim poslovima kojima je sada pok. ĐĐ raspolagao za života svojim nepokretnostima u korist trećih lica (punovažnost takvih raspolaganja sada pok. ĐĐ, kao pravnog prethodnika tuženih, bila je predmet posebne parnice u kojoj je pravnosnažno odbijen zahtev za utvrđenje ništavosti tih pravnih poslova). Stoga, kao i kod okolnosti da je postupak raspravljanja zaostavštine iza sad pok. ĐĐ obustavljen rešenjem suda od 25.07.2013. godine (u toku trajanja ove parnice) zbog nepostojanja imovine, koja bi činila njegovu zaostavštinu, tužbeni zahtev je pravilno odbijen u celosti tuženima primenom člana 222. Zakona o nasleđivanju.

Kao prethodno pitanje u toku postupka javilo se pitanje ništavosti pravnog posla kojim je sada pok. ĐĐ raspolagao svojom pokretnom imovinom u cilju utvrđivanje obima njegove zaostavštine. S tim u vezi, navodi revizije, isticani i u žalbi, kojima se ukazuje da je, kao prethodno pitanje u ovoj parnici, najpre trebalo odlučiti o zahtevu tužioca kojim je traženo da se utvrdi da li imovinu sada pok. ĐĐ predstavljaju pokretne stvari koje je tokom 2007. godine ugovorom preneo svojoj supruzi ŽŽ, a o čemu je prvostepeni sud odbio da raspravi donošenjem rešenja na glavnoj raspravi 17.05.2019. godine, bez uticaja su na pravilnost i zakonitost pobijane odluke i predmet su pravilne ocene drugostepenog suda.

Naime, revident gubi iz vida da sud može (ali ne mora) sam rešiti prethodno pitanje (član 12. ZPP) ili u smislu člana 215 ZPP prekinuti postupak, ukoliko je pokrenut poseban postupak u kome se rešava prethodno pitanje kao glavana stvar. Na koji način će sud postupiti stvar je ocene celishodnosti i okolnosti svakog konkretnog slučaja. U konkretnom slučaju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka suda da sam ne raspravlja o odnosnom prethodnom pitanju doneta je u okviru zakonskih ovlašćenja iz člana 12 ZPP i opravdana je razlozima celishodnosti i ekonomičnosti konkretnog postupka (član 10. ZPP). Naime, odlučivanje o tom zahtevu tužioca iziskivalo bi učešće trećeg lica (sticaoca po osnovu spornog ugovora) koje nije stranka u ovom postupku, pri čemu se radi i o složenom pravnom pitanju postavljenom u završnoj fazi postupka.

Kod takvog stanja, pravilno je zaključivanje drugostepenog suda da je tužilac (nakon što je prvostepeni sud koji upravlja postupkom odbio da sam rešava o prethodnom pitanju i nastavio parnični postupak saglasno ovlašćenjima iz člana 12. ZPP) propuštanjem da pokrene posebnu parnicu u cilju utvrđenja eventualnog postojanja zaostavštine sada pok. Ismeta, sam sebe lišio mogućnosti da izdejstvuje prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do okončanja parnice u kojoj bi se kao glavna stvar rešilo prethodno pitanje (član 215. ZPP), a time i mogućnosti za drugačiji ishod ovog spora. U tom smislu, bez uspeha je i pozivanje tužioca u reviziji na neznanje o svojim procesnim pravima koja su mu po zakonu pripadala u toj procesnoj situaciji, jer sud ima obavezu poučavanja samo neuke stranke, a ne i stranke koja je zastupana od strane punomoćnika iz reda advokata (kvalifikovanog punomoćnika), kao što je reč o tužiocu u ovoj parnici.

Iz navedenih razloga, primenom člana 405. stav. 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić