U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Mladen Grgić, advokat iz ..., protiv tužene Gradske opštine Stari Grad, Beograd, čiji je zakonski zastupnik Javno pravobranilaštvo opštine Stari Grad, radi činidbe, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9945/19 od 12.02.2020. godine, u sednici održanoj dana 18.02.2021. godine, doneo je

P R E S UD U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9945/19 od 12.02.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 9945/19 od 12.02.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 10177/18 od 11.09.2018. godine. Presuđeno je tako što je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužilji na ime naknade štete preda u nesmetani posed jednosoban komforan stan, veličine oko 32 m2, na teritoriji opštine Stari Grad, bez centralnog grejanja, po mogućnosti u parteru, koje se obaveze može osloboditi isplatom iznosa od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je i odluka o troškovima postupka i tužena obavezana da tužilji naknadi troškove u iznosu od 180.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 26.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju. Predložila je da se ista odbaci. Troškove nije tražila ni opredelila.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) i našao da revizija tužene nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se poziva revident, nije zakonski razlog iz člana 407. ZPP zbog koga se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiljin deda, BB, je po ugovoru o korišćenju stana iz 1956. godine, koji je obnovljen sa Javnim preduzećem za stambene usluge, na osnovu zaključka komisije tužene od 03.03.1992. godine, bio nosilac stanarskog prava na stanu u ulici ... broj ..., površine 32 m2. Stan je na osnovu sudski overenog ugovora otkupio dana 18.02.1993. godine. Zgrada u kojoj se stan nalazi nacionalizovana je 1959. i 1960. godine, što je upisano u zemljišnim knjigama uz zabeležbu posebnih delova izuzetih od nacionalizacije. Stan u prizemlju vlasništvo VV, koga je 1968. godine nasledio GG, bio je izuzet od nacionalizacije. Tužena opština je deo tog stana u površini od 32 m2 fizički pregradila i označila brojem 6, unela ga je u stambeni fond Gradskog stambenog preduzeća i obnovila ugovor o dodeli stana tužiljinom dedi. Tužilja je 13.07.1993. godine, sa dedom zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju. Predmet prenosa po ugovoru je sporni stan. Tužiljin deda je preminuo februara 1995. godine, a ostavinski postupak je obustavljen, jer je imovina ostavioca bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Tužilja je dana 07.11.1995. godine, zaključila ugovor o zameni stana za stan u ulici ..., površine 28 m2. Pravosnažnom presudom u drugom sporu utvrđena je ništavost ugovora o otkupu stana, ugovora o doživotnom izdržavanju u delu koji se odnosi na prenos svojine spornog stana i ugovora o razmeni stanova.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev. Po oceni toga suda samo zakonski naslednici pok. BB, su legitimisani da od tužene traže povraćaj otkupne cene stana i u skladu sa odredbom člana 108. ZOO naknadu štete, ali pod uslovom da njihov prethodnik nije znao niti mogao znati za razloge ništavosti ugovora o otkupu stana. Obzirom da je u javnom registru bilo upisano da je stan VV kao celina bio izuzet od nacionalizacije, ni tužilja i da je zakonski naslednik, ni pok. BB ne bi se mogli pozivati da im je ova činjenica nepoznata. Stoga, po oceni suda, nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 172. ZOO za obavezivanje tužene da tužilji naknadi štetu predajom stana ili isplatom određenog novčanog iznosa.

Drugostepeni sud je suprotnog stanovišta. Tužena je sporni deo stana formirala kao posebnu celinu, istim je u korist tužiljinog dede raspolagala još 1956. godine, unela ga u stambeni fond, ponovo dodelila istom licu sa kojim je zaključila ugovor o otkupu stana, iako je imala saznanje o izuzimanju stana kao celine od nacionalizacije. Navedenim postupcima tužiljin deda je doveden u zabludu, pa mu je protivzakonitim i nepravilnim radom organa tužene pričinjena šteta. Šteta se sastoji u sprečavanju da na drugi način reši stambeno pitanje. Tužilji je šteta naneta činjenicom da je izgubila sporni stan stečen teretnim pravnim poslom. Za navedenu štetu u smislu člana 172. ZOO odgovara tužena.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev usvojio.

Pogrešno je stanovište revidenta da tužilja nije aktivno legitimisana u predmetnom sporu, jer nije zakonski naslednik BB i da bi eventualno mogla potraživati štetu u visini troškova izdržavanja koje je imala po ugovoru o doživotnom izdržavanju. Ovo iz razloga što je smrću tužiljinog dede, korisnika izdržavanja (februara 1995. godine), sporni stan postao vlasništvo tužilje po ugovoru o doživotnom izdržavanju. Utvrđenjem ništavosti tog ugovora (28.11.2008. godine) tužilja je izgubila deo imovine. Ništavost je posledica ništavosti ugovora o otkupu stana, za koju ništavost odgovornost snosi tužen, jer je radom njenih organa tužiljinom prethodniku sporni stan nezakonito i nepravilno dodeljen na korišćenje sa pravom otkupa. Time je on doveden u zabludu da je zakoniti nosilac prvo stanarskog prava, a zatim prava vlasništva bez obzira što se faktičko stanje nije podudaralo sa zemljišnoknjižnim. Tim stanom je tužiljin deda raspolagao kao vlasnik zaključivši sa tužiljom dvostrano teretni ugovor o doživotnom izdržavanju koji je izvršen pre utvrđenja ništavosti ugovora. Stoga je bez uticaja navod revidenta da bi, da je ništavost utvrđena za njegovog života, tužiljin deda zadržao status zaštićenog podstanara na istom stanu.

Neosnovan je navod revidenta da sudovi nisu utvrdili visinu štete i da je otkupna cena stana u nesrazmeri sa iznosom dosuđenim kao alternativna obaveza. Tužbenim zahtevom je tužilja tražila da joj se na ime naknade štete zbog izgubljenog stana preda u posed drugi stan istih karakteristika, a da se tužena te obaveze može osloboditi isplatom opredeljenog novčanog iznosa. Fakultativno ovlašćenje nije alternativna obaveza tužene, već mogućnost da se oslobodi činidbe na koju je obavezana. Saglasno odredbi člana 196. stav 2. ZPP sud ne ispituje da li iznos opredeljen fakultativnim ovlašćenjem odgovara vrednosti zahteva za činidbu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić