Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavila reviziju predviđenu odredbom člana 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, posebna revizija tužene u ovom sporu je dozvoljena zato što postoji potreba za ujednačavanje sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju ugovorom od 10.03.2014. godine tužilac je obavezan da pre puštanja odobrenog kredita u tečaj plati tuženoj jednokratnu naknadu na ime administrativnih troškova podnošenja zahteva za osiguranje kredita kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita u iznosu od 30 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja, kao i da plati premiju osiguranja koju naplaćuje označena Korporacija u visini od 2,5% od iznosa odobrenog kredita. Tužilac je 10.03.2014. godine platio tuženoj administrativne troškove u iznosu od 3.475,83 dinara i premiju osiguranja u iznosu od 78.758,34 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom zakonskih odredbi citiranih u obrazloženju prvostepene presude, utvrdili ništavost osporene ugovorne odredbe i obavezali tuženu na vraćanje onoga što je po osnovu te odredbe primila od tužioca. Po stanovištu sudova, tužilac nije ugovorna strana u ugovoru o osiguranju potraživanja tužene po predmetnom ugovoru o kreditu, niti je osiguranje ugovoreno u njegovu korist, pa je zato tužena neosnovano naplatila administrativne troškove podnošenja zahteva za osiguranje kredita i premiju osiguranja.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, ugovorom o kreditu može biti ugovorena obaveza korisnika kredita da plati premiju osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, kao i administrativne troškove povodom zaključenja ugovora o osiguranju, ali samo pod uslovom da ova obaveza bude jasno predočena korisniku kredita u predugovornoj fazi, tako da on nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim je troškovima reč. To proizilazi iz sadržine člana 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, koja obavezuje banku da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja u uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu (ponuda) na način koji ga neće ni jednog trenutka dovesti u zabludu i istovremeno omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga. Prema tački 12. stava 4. ove odredbe, ponuda se ispisuje na obrascu i mora da sadrži eventualnu obavezu zaključenja ugovora o sporednim uslugama koje su u vezi sa ugovorom o kreditu (ugovor o osiguranju i dr), kad je to zaključenje obavezno radi dobijanja kredita pod uslovima iz oglasa.

U konkretnom slučaju, tužena je uručila tužiocu ponudu na obrascu propisanom Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 65/11), u kojoj su iskazani troškovi kredita po vrsti i visini, pored ostalog i troškovi Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita i premija osiguranja. Tužilac je zato u predugovornoj fazi bio obavešten o vrsti i visini troškova predviđenih članom 11. stav 1. tačke 12. i 13. ugovora o kreditu, na način koji ispunjava uslove određenosti obaveze u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi se saglasio sa osiguranjem kredita kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita (član 1. tačka 3. ugovora). Ugovaranje njegove obaveze da plati administrativne troškove u vezi sa osiguranjem kredita i premijom osiguranja nije protivno prinudnim propisima, a u skladu je i sa odredbom člana 453. Zakona o obligacionim odnosima. Osporena ugovorna odredba nije protivna ni osnovnim načelima obligacionog prava, za koje nižestepeni sudovi smatraju da su povređena ugovaranjem takve obaveze tužioca. Iako se ugovor o osiguranju kredita zaključuje u interesu tužene, kako bi se osigurala od rizika nevraćanja kredita, dok tužilac ne ostvaruje bilo kakva prava iz tog ugovora, isti ipak proizvodi posredne efekte na njegov položaj u ugovornom odnosu, u vidu smanjene kamatne stope i sniženje cena kredita. Tužiocu je u ponudi predočena obaveza plaćanja administrativnih troškova i premije osiguranja, kao i njihova visina, zbog čega te obaveze tužiocu nisu nametnute protivno njegovoj volji da bi se moglo govoriti o povredi načela ravnopravnosti stranaka, odnosno načela savesnosti i poštenja. Povreda načela jednake vrednosti uzajamnih davanja prvenstveno se odnosi na ugovor u celini, a ne na pojedine njegove odredbe.

Iz ovih razloga, nižestepene presude su preinačene tako što je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetne ugovorne obaveze i za restituciju, pa je primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP. Tuženoj su dosuđeni troškovi za sastav jednog podneska u iznosu od 6.000,00 dinara, žalbe i revizije u iznosu od po 12.000,00 dinara, zastupanja na dva održana ročišta u iznosu od 7.500,00 dinara i tri neodržana ročišta u iznosu od 4.500,00 dinara, veštačenje u iznosu od 7.000,00 dinara, sudsku taksu za žalbu i odluku po žalbi u iznosu od po 5.190,00 dinara, reviziju u iznosu od 10.380,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 15.570,00 dinara. Tuženoj nisu priznati troškovi za sastav odgovora na tužbu, jer se u sporovima male vretnosti tužba ne dostavlja na odgovor, pa troškove za sastav tog podneska snosi tužena bez obzira na uspeh u sporu.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić