Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Pejčić, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Kragujevca, čiji je zakonski zastupnik Gradski javni pravobranilac, radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 5545/18 od 03.07.2019. godine, u sednici održanoj 03.03.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 5545/18 od 03.07.2019. godine i presuda Višeg suda u Kragujevcu P 87/17 od 14.05.2018. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.          

O b r a z l o ž e nj e

Presudom  Višeg suda u Kragujevcu P 87/17 od 14.05.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da tužilji plati 13.000.000,00 dinara, po osnovu neosnovanog obogaćenja tuženog, kao i zbog investiranih sredstava od strane tužilje AA u novoizgrađeni deo lokala u ulici ... br. ... u ..., u visini od 70% ulaganja u građevinsku investiciju i stvorenu tržišnu vrednost od 25 m2, novoizgrađenog lokala u traženom iznosu od 13.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos obračunatoj od dana presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka plati 471.000,00 dinara u roku od 15 dana od prijema pismenog otpravka presude.

Presudom  Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 5545/18 od 03.07.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Višeg suda u Kragujevcu P 87/17 od 14.05.2018. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 373. stav 1. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zakupac poslovnog prostora u ... ukupne površine 25 m2, počev od 04.09.1992. godine na osnovu ugovora o zakupu koji je zaključen na neodređeno vreme. Ovim ugovorom predviđeno je da zakup prestaje otkaznim rokom od tri meseca, kao i za slučaj da zakupac prestane da obavlja delatnost i da zakupac nema pravo da vrši bilo kakve prepravke i adaptacije poslovnih prostorija bez pismene saglasnosti zakupodavca. Sledeći ugovor o zakupu za poslovnu prostoriju zaključen je između parničnih stranaka 07.02.1994. godine. Tužilja je u periodu od 15.10.1992. godine do 01.01.1993. godine uložila značajna sredstva za rekonstrukciju i adaptaciju zakupljenog lokala, koja je izvršena prema tehničkoj dokumentaciji i rešenjima nadležnih organa Grada Kragujevca, kao i dozvola za adaptaciju lokala kao zakupac poslovnog prostora. Tužilja se obratila tuženom Gradu Kragujevcu 05.01.1998. godine sa zahtevom da se odluči o priznanju njenih uloženih sredstava u cilju da se izvrši prebijanje sa zakupninom koju je bila u obavezi da plaća i posle 05.01.1998. godine. Ovaj postupak je vođen po protivtužbi tužilje, s tim što je postupak po tužbi tužioca Grada Kragujevca protiv tužene AA, okončan pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4125/12 od 04.04.2013. godine, kojom je između ostalog usvojen tužbeni zahtev ovde tuženog Grada Kragujevca i obavezana tužena – protivtužilja AA, da se sa svim licima i stvarima iseli iz poslovne prostorije u Kragujevcu, ukupne površine 25 m2, te da ovaj prostor preda u posed i državinu Gradu Kragujevcu.

Nižestepeni sudovi su odlučujuć o tužbenom zahtevu, odbili zahtev tužilje sa obrazloženjem da je zahtev za isplatu stečenog bez osnova zastareo, jer je protekao rok iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen drugi rok zastarelosti, ceneći da tužilja posle isteka 1998. godine nije uputila tuženom zahtev za isplatu zbog stečenog bez osnova, jer je od isteka 1998. kalendarske godine do podnošenja tužbe u ovom postupku 17.05.2013. godine, proteklo više od deset godina.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno ocenili istaknut prigovor zastarelosti od strane tuženog Grada Kragujevca, tako što su ovaj prigovor usvojili i odbili zahtev tužilje za isplatu stečenog bez osnova, kao zastareo. Zakon o obligacionim odnosima u članu 210. stav 1. propisuje da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način na imovinu nekog drugog lica, a ta prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi. U konkretnom slučaju, tužilja je zakupila poslovni prostor – lokal u viđenom stanju 1992. godine, u koji je uložila znatna sredstva za njegovu rekonstrukciju i adaptaciju (reč je o objektu sagrađenom 1814. godine) i to na osnovu odobrenja svih nadležnih organa uprave, uključujući i Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Kragujevca. Pogrešno su nižestepeni sudovi zaključili da rok zastarelosti potraživanja počinje da teče od momenta kada je tužilja ulagala svoja sredstva u periodu od oktobra 1992. godine do 01.01.1993. godine, kao i da se posle 1998. godine nije obraćala tuženom za isplatu, te su zato odbili zahtev za isplatu stečenog bez osnova, ceneći da je protekao opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da potraživanja zastarevaju za deset godina. Međutim, pravo tužilje da traži sredstva koja je uložila u sporni objekat, mora da se ceni u sklopu svih elemenata i okolnosti vezanih za zakup nepokretnosti. Pre svega, nižestepeni sudovi nisu cenili od kakvog je značaja činjenica da je tužilji otkazan ugovor o zakupu na taj način što je naloženo njeno iseljenje pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4125/12 od 04.04.2013. godine. Vrhovni kasacioni sud smatra da od momenta donošenja ove presude počinje da teče rok za ocenu osnovanosti zahteva tužilje za vraćanje uloženih sredstava u rekonstrukciju i adaptaciju lokala, jer je tada ugovor o zakupu raskinut. U prilog ovog stanovišta je i okolnost da za vreme trajanja ugovora o zakupu ugovorne strane imaju isključivo obaveze koje su propisane članovima 567-597 Zakona o obligacionim odnosima. Tužilja je, donošenjem pravnosnažne presude kojom je obavezana da se iseli iz spornog poslovnog prostora, prestala da bude zakupac, te kako je postavila zahtev da joj tuženi plati sredstva koja je uložila za vreme trajanje zakupa i kako je predmet zakupa – objekat rekonstrukcijom i adaptacijom nesumnjivo veće vrednosti, od objekta koji je dat u zakup, to znači da je imovina tužilje (novčana sredstva uložena u rekonstrukciju i adaptaciju), prešla u imovinu tuženog, koji za sada, kao zakupodavac, može da raspolaže objektom čija je vrednost znatno uvećana. U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu sve primedbe istaknute u ovom rešenju, te će potpuno utvrditi činjenično stanje i izvesti sve potrebne dokaze na okolnost utvrđivanja visine sredstava koja je tužilja uložila u sporni objekat, te ponovo odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva.

Kako je zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja materijalno pravo pogrešno primenjeno, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić