Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14), na čiju primenu upućuje član 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ne ukazuje na konkretnu povredu postupka zbog koje revizija može da se izjavi u smislu člana 407. stav 1. tačka 2, 3. i 5. ZPP. Međutim, drugostepena presuda se zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pred drugostepenim sudom, tuženi je bio u radnom odnosu kod tužioca u periodu od 01.03.2003. godine do 31.05.2009. godine i obavljao poslove šefa ... . Tužiocu je radni odnos prestao rešenjem od 24.05.2009. godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom, jer je privremeno zatvorena poslovna jedinica tužioca u ... . Tužilac je preduzeće koje se bavi prodajom građevinskog materijala. Popisom koji je izvršen 31.12.2008. godine konstatovana je podudarnost stvarnog i knjižnog stanja, te je na osnovu tog popisa urađen i završni račun tužioca za 2008. godinu. Drugi popis je izvršen 14.03.2009. godine i tada je utvrđen manjak zbog razlike u stanjima zalihe pojedinih roba na stovarištu koji je nastao u prometu prijavljene robe, jer je postojala dokumentacija za ulazak robe na stovarište, ali nije postojala dokumentacija na koji način je roba izašla iz stovarišta, te je veštačenjem utvrđena visina manjka na dan 31.12.2008. godine od 1.379.859,67 dinara, a od tog iznosa plaćen je porez na dodatu vrednost 07.05.2009. godine od 210.487,07 dinara. Pred drugostepenim sudom pročitan je dokument o mišljenju i karakteristikama od aprila 2009. godine sačinjen na memorandumu tužioca na osnovu kojeg je utvrđeno da je tuženi radio kod tužioca zaključno sa 01.03.2009. godine, da je bio primeran radnik, da je poslove obavljao savesno i pošteno, da se s poštovanjem odnosio prema kupcima i poslodavcu, da je uredno i redovno izvršavao sve svoje obaveze i radne zadatke, tako da na njegov rad nikada nije bilo primedbi, te da on ništa ne duguje preduzeću niti direktoru preduzeća lično.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da tuženi nije odgovoran za nastali manjak, te da je glavni dokaz koji isključuje odgovornost tuženog dokument od aprila 2009. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, dokument na koji se ukazuje u pobijanoj presudi, nije od isključivog značaja za ocenu odgovornosti tuženog za naknadu štete. Prilikom odlučivanja drugostepeni sud je propustio da ceni navode tužioca da je dokument falsifikat koji nije potpisan od strane zakonskog zastupnika tužioca. Osim toga, nejasno je zbog čega drugostepeni sud nije imao u vidu nalaz i mišljenje sudskog veštaka u vezi celokupne dokumentacije vezane za poslovanje tužioca, te navode tuženog i svedoka saslušanih u postupku pred prvostepenim sudom, koji su radili kod tužioca da je ovo preduzeće veći deo poslovanja obavljalo mimo važećih propisa, vodeći duplu knjigovodstvenu evidenciju u vezi stvarnog prometa.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će potpuno utvrditi činjenično stanje tako što će ceniti način poslovanja tužioca, eventualne naloge koje je tuženi AA dobijao od tadašnjeg zakonskog zastupnika tužioca na okolnosti koje su u vezi vođenja duplog knjigovodstva kao i načina poslovanja, te od kakvog je sve to uticaja na odgovornost tuženog za nastalu štetu. Pritom, potrebno je nesumnjivo utvrditi validnost dokumenta koji je dostavio tuženi, imajući u vidu da je tužilac osporavao njegovu istinitost navodeći da nije sačinjen i potpisan od strane zakonskog zastupnika tužioca primenom pravila o teretu dokazivanja. Osim toga, kako je drugostepena presuda zasnovana upravo na ovom dokazu, potrebno je da se oceni i činjenica zašto je u dokumentu navedeno da je tuženi radio kod tužioca do 01.03.2009. godine, da je manjak nastao u prometu prijavljivanja robe drugim popisom koji je izvršen 14.03.2009. godine, a tuženom je radni odnos kod tužioca prestao 31.05.2009. godine na osnovu rešenja od 24.05.2009. godine. U cilju pravilne primene materijalnog prava drugostepeni sud će ispitati i da li je tužilac kao poslodavac postupao u skladu sa obavezom koja je propisana članom 163. stav 5. Zakona o radu, imajući u vidu da okolnosti u vezi štete koju je zaposleni prouzrokovao poslodavcu utvrđuje poslodavac u skladu sa opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.

Kada potpuno utvrdi činjenično stanje, izvođenjem dokaza na okolnosti ukazane ovim rešenjem, drugostepeni sud će utvrditi da li su se stekli uslovi propisani članom 163. Zakona o radu i članom 158. Zakona o obligacionim odnosima, za odgovornost tuženog za nastalu štetu.

Imajući u vidu navedeno Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić