Ispitujući pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koja je od odredaba Zakona o parničnom postupku, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u svrhu korišćenja sredstava kredita za kupovinu stoke, koje je obezbeđivao Fond za razvoj AP Vojvodine (u daljem tekstu Fond), VV, zajednički prijatelj pokojnog oca tužioca, AA i tuženog, angažovan je za registraciju zemljoradničke zadruge u ... (čiji je direktor bio tuženi, a predsednik Upravnog odbora otac tužioca), odnosno Udruženja stočara „GG“ ... Otac tužioca je sa Fondom 30.05.2006. godine zaključio ugovor, kojim su mu odobrena sredstva kredita u visini od 1.305.000,00 dinara, sa rokom vraćanja od 5 godina, dospećem rata svaka 4 meseca i grejs periodom od 2 godine. Tuženom i članovima njegove porodice u isto vreme odobren je od strane Fonda kredit u visini od 115.000 evra. Sredstvima od dobijenog kredita otac tužioca je od AD „DD“ ... kupio stoku, za koju je po kupoprodajnom ugovoru zaključenim 28.07.2006. godine isplatio 1.036.800,00 dinara. Od sredstava kredita kupio je još jedno tele, koje je predao advokatu VV, kao naknadu za advokatske usluge, vezan za sačinjenje ugovora o zajedničkoj proizvodnji od 01.09.2006. godine. Ovaj ugovor zaključili su otac tužioca i tuženi i njime uredili međusobne odnose u cilju održanja, uzgoja i ostvarivanja dobiti povodom kupljene stoke po osnovu kredita dobijenog od Fonda, uz konstataciju da je kupoprodajnu cenu isplatio AA. Ugovorom je predviđena podela kupljene stoke, osnovnog kapitala označavanjem ušnih markica svakog grla pojedinačno koje dobijaju ugovarači ponaosob. Otac tužioca se saglasio da se dobijeni kredit podeli i servisira u odnosu 50 : 50, na način kako je izvršena i raspodela osnovnog kapitala, te da tuženi odgovara svojom celokupnom imovinom za 50% dobijenih sredstava od Fonda. Postignuta je saglasnost da u sezoni obezbeđenja hrane za stado, kao i plasman proizvedenog mleka učestvuju sa svojom raspoloživom radnom snagom i mehanizacijom, te da svaki učesnik u zajedničkoj proizvodnji odgovara za propast, kao i prihod od preuzetog stada. Ugovor je zaključen na određeno vreme, u skladu sa uslovima po osnovu dobijenog kredita od Fonda. Ugovarači su svoje potpise na ugovoru sudski overili 13.09.2006. godine. Tuženi je obezbedio prevoz stada od AD „DD“ ... do kuće AA i za to je platio 500 evra, a potom u toku uzgoja stoke u više navrata predao 600 bala deteline i 4000 kg kukuruza. U novembru 2006. godine ocu tužioca stigla je i stoka po osnovu dogovora sa Udruženjem građana ... Do 16.02.2012. godine, kada je otac tužioca preminuo, nije bilo problema u realizaciji ugovora o zajedničkoj proizvodnji. S obzirom da ni jedna rata ugovora o kreditu od 30.05.2006. godine nije plaćena, Fond je 30.03.2011. godine inicirao postupak izvršenja prodajom založenih stvari, datih u svrhu obezbeđenja vraćanja kredita. Tužilac je rešenjem ostavinskog suda od 09.05.2012. godine oglašen naslednikom pok. oca, pa je on nakon toga prodao kuću i dodao novac i 05.11.2012. godine isplatio celokupnu obavezu po kreditu uplatom od 2.204.517,00 dinara. Stranke su u više navrata pregovarale oko učešća tuženog u otplati kredita, međutim, do dogovora nije došlo. Tužba je podneta 27.02.2013. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio, kao neosnovan zahtev tužioca, sa obrazloženjem da ova obaveza ne proizlazi iz zaključenog ugovora o zajedničkoj proizvodnji u smislu člana 26. i 262. Zakona o obligacionim odnosima, jer je smatrao da tužilac treba da dokaže da je izostanak vraćanja kredita posledica propusta tuženog, posebno u situaciji kada je deo kredita (razlika između 1.305.000,00 i 1.036.000,00 dinara) njegov pokojni otac zadržao za sebe, a tuženi platio prevoz stoke i predao mu detelinu i kukuruz.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio zahtev tužioca, smatrajući da po ugovoru od 01.09.2006. godine podela osnovnog kapitala – stada stoke pribavljenog sredstvima odobrenim pokojnom ocu tužioca na dan 30.05.2006. godine uslovila je saglasnost volja ugovarača da se dobijeni kredit od Fonda podeli i servisira u odnosu 50 : 50, te da tuženi odgovara svojom celokupnom imovinom za 50% dobijenih sredstava od Fonda, a da iz držanja ugovorača do smrti oca tužioca nesumnjivo je da je ugovor sve vreme realizovan, da on saglasnošću volja nije niti menjan, niti raskinut, te da stoga tužilac saglasno članu 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ima pravo da traži njegovo ispunjenje. Drugostepeni sud je smatrao da ne postoji pravni osnov na kome tuženi zasniva istaknuti prigovor kompenzacije, s obzirom da su sva davanja izvršena u toku realizacije ugovora, a jedino što je od realizacije izostao jeste vraćanje duga Fondu po uzetom ugovoru o kreditu, pa kako je tužilac ispunio celokupnu obavezu po osnovu ugovora o kreditu prema Fondu, tako što je 05.11.2012. godine isplatio dug u visini od 2.204.517,00 dinara, to je smatrao da je zahtev tužioca osnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i usvojio zahtev tužioca.

Između oca tužioca i tuženog 01.09.2006. godine zaključen je ugovor o zajedničkoj proizvodnji, kojim su otac tužioca i tuženi uredili međusobne odnose u cilju održanja, uzgoja i ostvarivanja dobiti povodom kupljene stoke po osnovu kredita koji je otac tužioca dobio od Fonda. Iz navedenog sledi da je između oca tužioca i tuženog zaključen ugovor o ortakluku u smislu paragrafa 723 Srpskog građanskog zakonika, koji se primenjuje na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, s obzirom na to da ova vrsta ugovora nije regulisana pozitivnim pravnim propisima. Prema Srpskom građanskom zakoniku, ortakluk je ugovor kojim se dva ili više lica obavezuju da će zajednički iskorišćavati svoja imovinska dobra u cilju postizanja neke imovinske koristi i njene podele. Da bi se neko smatrao ortakom neophodno je da je uneo neku imovinsku vrednost u ortakluk i da učestvuje u podeli zajedničke dobiti. Navedena dva elementa ugovora o ortakluku jasno su definisana ugovorom o zajedničkoj proizvodnji od 01.09.2006. godine, budući da su otac tužioca i tuženi ugovorom uredili svoje međusobne odnose u cilju održanja, uzgoja i ostvarivanja dobiti povodom kupljene stoke po osnovu kredita dobijenog od Fonda i ugovorili da se dobijeni kredit podeli i servisira u odnosu 50 : 50, na način kako je izvršena i raspodela osnovnog kapitala i da tuženi odgovara svojom celokupnom imovinom za 50% dobijenih sredstava od kredita, iz čega sledi da su sredstva dobijena od Fonda ulog oca tužioca i tuženog u ortački posao. S obzirom da tuženi nije izvršio svoju ugovornu obavezu preuzetu ugovorom zaključenim sa ocem tužioca, da se dobijeni kredit podeli i servisira u odnosu 50 : 50 i kako ni jedna rata ugovora o kreditu od 30.05.2006. godine nije plaćena, a Fond je 30.03.2011. godine inicirao postupak prinudne naplate i kako je tužilac isplatio celokupnu obavezu po kreditu uplatom od 2.204.517,00 dinara, to je tužilac ovlašćen da od tuženog zahteva isplatu polovine iznosa isplaćenog na ime kredita, saglasno zaključenom ugovoru između oca tužioca i tuženog, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud. Pravilno je drugostepeni sud cenio ulaganja tuženog, i pravilno zaključio da su sva ulaganja izvršena u toku realizacije ugovora zaključenog između oca tužioca i tuženog, s obzirom da iz ugovora zaključenog između oca tužioca i tuženog sledi da je između njih postignuta saglasnost da se obezbedi hrana za stado.

Sa napred navedenih razloga ocenjeni su kao neosnovani navodi revizije.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić