Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se početkom 1994. godine javio na odsluženje vojnog roka u mestu ..., u ... . Istakao je prigovor savesti i odbio držanje oružja iz religioznih razloga. Presudom Vojnog suda u Podgorici Ik 60/94 od 16.05.1994. godine tužilac je oglašen krivim za počinjeno krivično delo neizvršavanje i odbijanje izvršavanja naređenja iz člana 201. stav 1. KZ SRJ pa je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 godine, u koju mu je uračunato i vreme provedeno u vojničkom pritvoru u trajanju od 20 dana. Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh 101/16 od 26.10.2017. godine, usvojen je zahtev za rehabilitaciju tužioca i utvrđeno da je ništava presuda Vojnog suda u Beogradu K 60/09 od 16.05.1994. godine od trenutka njenog donošenja, kao i da su ništave i sve njene pravne posledice, pa se predlagač smatra neosuđivanim licem. Tužilac je bio neosnovano lišen slobode počev od 27.04.1994. godine do 27.01.1995. godine, ukupno 276 dana. Tužilac je boravak u zatvoru teško podneo. Tokom izdržavanja kazne zatvora tužilac se osećao izolovano i poniženo, bio je mlada osoba i trpeo je pritisak, bio je izložen podsmehu i pretnjama drugih osuđenika. Po izlasku na slobodu imao je teškoće da se uklopi u životnu i radnu sredinu. Ljudi su ga podozrivo gledali jer je osuđivano lice. Nakon izlaska iz zatvora našao je posao. Tužilac ima majku i brata i njegov brat ne deli njegovo religiozno uverenje.

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, odredbu člana 26. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 92/11) kada su našli da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa Zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi i da je tužena u obavezi da tu štetu i nadoknadi.

Ocenjujući sve okolnosti konkretnog slučaja i to da je tužilac lišen slobode i osuđen na kaznu zatvora koju je u pretežnom delu izdržao, prvostepeni sud je zaključio da iznos od 2.208.000,00 dinara predstavlja pravičnu naknadu tužiocu pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, zbog čega je delimično usvojio tužbeni zahtev i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Nalazeći da je prvostepeni sud, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio odredbu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud je pobijanu presudu u tom delu preinačio, zaključivši da pravičnu naknadu tužiocu za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode predstavlja iznos od 1.400.000,00 dinara, kojim će se iznosom postići satisfakcija tužioca.

Odredba člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima obavezuje sud da prilikom odlučivanja o zahtevu o naknadi nematerijalne štete, kao i visini njene naknade, vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Pravična novčana naknada koja se dosuđuje u skladu sa navedenom zakonskom odredbom predstavlja satisfakciju kojom se ublažavaju poremećaji u duševnoj sferi oštećenog i omogućava da za sebe ostvari neku prijatnost. Naime, duševni bolovi zbog neosnovane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode. Shodno tome, za tu štetu dosuđuje se jedan iznos naknade, pri čijem se odmeravanju uzimaju u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, a pre svega ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, porodični i društveni status, odnos sredine prema njemu posle lišenja slobode, težinu i prirodu krivičnog dela koji su mu stavljeni na teret, vreme trajanja i uslovi lišenja slobode, mogućnost zaposlenja i sve druge oklnosti koje su uticale na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova i patnji.

Imajući u vidu navedene kriterijume za određivanje pravične naknade, pravilno je po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud zaključio da iznos od 1.400.000,00 dinara predstavlja pravičnu naknadu tužiocu za pretrpljene duševne bolove, koji je srazmeran jačini trajanja duševnih bolova koje je tužilac pretrpeo i posledicama koje su zbog pretrpljenih bolova trajno ostale. Prilikom odmeravanja naknade uzeti su u obzir značaj povređenog dobra i cilj kome služi pravična naknada, a to je ublažavanje posledica pretprljenih bolova. Dosuđivanje većeg iznosa ne bi bilo u skladu sa svrhom koja se ostvaruje pravičnom novčanom naknadom.

Na drugačiju ocenu pravilnosti primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda nije od značaja pozivanje tužioca u reviziji da je drugim licima u drugim parničnim postupcima dosuđena naknada štete u većem iznosu nego što je tužiocu, računajući po jednom danu provedenom u zatvoru, obzirom da se visina naknade štete ne utvrđuje po danu provedenom u zatvoru, nego prema kriterijumima propisanim odredbom člana 200. stav 2. ZOO.

Neosnovani su navodi revizije o diskriminaciji tužioca u odnosu na lica koja potražuju i ostvaruju sudsku zaštitu prava na naknadu štete zbog neosnovanog pritvora dosudom većih iznosa, upravo iz razloga što se ne radi o licima u istoj činjenično- pravnoj situaciji. Tužilac je (delimičnu) satisfakciju doživeo prvenstveno u postupku rehabilitacije donošenjem i objavljivanjem odluke koja predstavlja priznanje i deklaraciju države za nezakonito postupanje prema tužiocu kao rehabilitovanom licu, što je, iako nedovoljna satisfakcija, u znatnoj meri umanjilo duševne bolove tužioca zbog neosnovanog lišenja slobode. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iznos dosuđen tužiocu za traženi vid nematerijalne štete, zajedno sa ostalim merama (rehabilitacija, odluka nadležnog državnog organa, odnosno priznanje države da je ovde učinjena greška i dr) može da dovede do uspostavljanja poremećene psihičke ravnoteže kod tužioca zbog učinjenih povreda njegovih prava. Dosuđivanje višeg iznosa novčane naknade bilo bi protivno članu 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno i zaključio drugostepeni sud.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. ZPP odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić