U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ovog zakona, jer drugostepeni sud nije pogrešno primenio odredbe ovog zakona, a što je moglo uticati na donošenje pravilne i zakonite odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio na odsluženju vojnog roka od 15.07.1991. godine, u VP ... . Dana 11.09.1991. godine, prekomandovan je u VP ... . Tokom vršenja vojne službe u ... tužilac je zadobio povredu kičme, pa je operisan u bolnici u ..., a zatim je prebačen na VMA u ..., Kliniku za neurologiju, gde je ponovo operisan (diskus hernija) i gde se nalazio od 20.03.1992. godine do 17.04.1992. godine. Nakon operativnog lečenja tužilac je počeo da oseća bol u desnoj nozi u vidu trnjenja i kod njega počinju da se javljaju i psihički problemi. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatrijske struke utvrđeno je da su se prve psihičke smetnje i prvi simptomi PTSP-a kod tužioca pojavili u toku njegovog bolničkog lečenja i rehabilitacije 1992. godine, a kao posledica negativnog emotivnog stanja nastalog usled povrede kičme u toku služenja vojnog roka. Takođe je našao da je tužilac zbog povređivanja pretrpeo strah utvrđenog intenziteta i tajanja. Prema nalazu ovog sudskog veštaka, a na osnovu medicinske dokumentacije i izveštaja lekara psihijatrijske specijalnosti Opšte bolnice ... tužiocu je 14.05.2009.godine, dijagnostikovan F 41.1 i F 32.8, od čega se tada lečio, pa nadalje jer lečenje i dalje traje. Usled navedenog poremećaja kod tužioca je došlo do trajnog umanjenja opšte životne aktivnosti za oko 15 do 20%. Veštačenjem veštaka medicine rada, utvrđeno je da je opšta radna sposobnost tužioca umanjena za oko 90%, a da je profesionalna radna sposobnost tužioca za poslove građevinskog radnika umanjena za 100%. Iznosi tražene materijalne štete (zarade i rente) utvrđeni su na osnovu nalaza veštaka ekonomsko- finansijske struke. Rešenjem od 13.06.1997. godine kao i rešenjem od 17.11.1997. godine, nadležni organ mu je priznao svojstvo ratnog vojnog invalida, odnosno mirnodopskog invalida.Posle neuspelog predloga za mirno rešenje spora, podnetog tuženoj 20.02.2013.godine, tužilac je tužbu za naknadu nematerijalne i materijalne štete podneo 03.06.2013. godine, a tužena je istakla prigovor zastarelosti potraživanja.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zauzeli stanovište da je potraživanje tužioca zastarelo, jer je tužbu podneo po isteku objektivnog i subjektivnog roka iz člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) računajući rok od 1992. godine. Iz tih razloga su prihvatili prigovor zastarelosti istaknut od strane tužene, zbog čega je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 376. stav 1. ZOO propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Stavom 2. istog člana propisano je da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. Protekom objektivnog roka zastarelosti potraživanje u svakom slučaju prestaje, nezavisno od toga da li je i kada oštećeni saznao da su posledice oboljenja trajne i da se njegovo zdravstveno stanje daljim lečenjem neće poboljšati.

Tužiočeva hronična bolest (trajna promena ličnosti) PTSP nastala je 1992. godine, nakon zadobijene povrede kičme, tokom bolničkog lečenja i rehabilitacije, a što proizlazi iz lekarskih izveštaja, nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatrijske struke, kao i iskaza samog tužioca. Počev od tada, pa do podnošenja zahteva za mirno rešenje spora 20.02.2013.godine, očigledno je protekao objektivni rok iz člana 376. stav 2. ZOO. Osim toga protekao je i subjektivni rok od 3 godine iz stava 1. ovog člana, koji se računa od maja 2009.godine kada je u izveštaju doktora specijaliste psihijatrije utvrđena dijagnoza i prepisana terapija za F 41.1 ( generalizovani anksiozni poremećaj) i F 32.8 (depresivna epizoda) i kada je nesumnjivo zdravstveno stanje tužioca, kao oštećenog, dobilo trajan oblik posle povređivanja 1992. godine.

Tužiočevo oboljenje PTSP je hronično zbog čega njegovo lečenje, nije okončano. Međutim, na pitanje zastarelosti potraživanja u ovom postupku nije od uticaja to što se njegovo zdravstveno stanje postepeno pogoršavalo i dijagnoza menjala prateći njegovo zdravstveno stanje, jer je tužiočeva bolest poprimila trajan oblik u maju 2009.godine, kada je on saznao za štetu. Tužilac ne može ostvariti pravo na sudsku zaštitu u vidu naknade štete naknadno proistekle pogoršanjem njegovog zdravstvenog stanja zbog promena u neuropsihijatrijskoj dijagnozi bolesti u vezi sa kojom on nije blagovremeno ostvario pravnu zaštitu.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić