Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7235/2016 od 08.02.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba prvotužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem, petom i šestom izreke.

Protiv drugostepene presude, tužena AA je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešene primene materijalnog prava .

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br 72/11) i utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se određeno ne ukazuje na bitne povrede postupka koje mogu biti revizijski razlog, u smislu člana 398. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, vlasnik predmetnog stana bila je pravna prethodnica tužioca GG, koja je preminula 09.04.1995. godine. Pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju od 25.12.2008. godine utvrđeno je da zaostavštinu pok GG čini, između ostalog, sporni stan u ...u ... ..., upisan u ZKUL ... KO ..., a za naslednika je oglašen bratanac ostavilje, ovde tužilac. Rešenje o nasleđivanju postalo je pravosnažno 03.04.2009. godine. Tužena AA je kao kupac zaključila sa tuženim VV Ugovor o kupoprodaji predmetnog stana koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov .../... od 06.10.2005. godine. Tužena je upisana kao vlasnik predmetnog stana rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu od 28.04.2006. godine, na osnovu navedenog ugovora o kupoprodaji. Drugotuženi je bio upisan kao vlasnik stana po osnovu rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu DN 13677/03 od 01.09.2003. godine, a po osnovu Ugovora o kupoprodaji Ov .../... od 20.08.2003. godine, u kome je navedena GG kao prodavac. Drugotuženi je, u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji sa prvotuženom, bio u državini tog stana. Prvotužena je isplatila kupoprodajnu cenu prema ugovoru i ušla u posed stana, u kome i dalje živi.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 20.08.2003. godine između GG kao prodavca i tuženog VV kao kupca, te da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 05.10.2005. godine između tuženog VV kao prodavca i tužene AA kao kupca, i kada je utvrđeno da je tužilac vlasnik predmetnog stana.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u nižestepenim presudama pravilno je utvrđeno da su sporni ugovori o kupoprodaji predmetnog stana ništavi u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. U ugovoru od 20.08.2003. godine kao prodavac je navedena GG koja je preminula 09.04.1995. godine, pa samim tim tuženi VV nije mogao kupoporodajom postati vlasnik ovog stana, niti ga je mogao otuđiti, kao nevlasnik, ugovorom od 28.04.2006. godine zaključenim sa tuženom kao kupcem. Tužilac je stekao pravo svojine po osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju iza pok. GG, pa je pravilno utvrđeno njegovo pravo svojine na predmetnom stanu u smislu člana 20. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.

Revizijom prvotužene ukazuje se da je ona bila savestan kupac predmetnog stana, da je drugotuženi kao prodavac bio uknjižen kao vlasnik stana i da tužena ne može snositi štetne posledice zbog pouzdanja u podatke upisane u katastar nepokretnosti, u smislu člana 63. Zakona o državnom premeru i katastru. Međutim, nesporna savesnost tužene kao kupca, u konkretnom slučaju, nije od značaja za drugačije presuđenje u situaciji kada je utvrđena apsolutna ništavost prvog ugovora o kupoprodaji, zbog čega je ništav i drugi ugovor o kupoprodaji zaključen između tuženih, jer ga je prvotužena zaključila sa nevlasnikom koji je raspolagao predmetnim stanom na osnovu ništavog pravnog posla, naročito imajući u vidu posledice ništvosti ugovora, odnosno da sve radnje preduzete na osnovu ništavog ugovora, uključujući i zaključivanje docnijih ugovora koji svoj osnov crpe iz ništavog ugovora, jednako su obuhvaćene posledicom ništavosti. U ovoj parnici nije traženo iseljenje tužene, a odredba člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisuje mogućnost zaštite tužene, u smislu povraćaja kupoprodajne cene primljene na osnovu ništavog prvnog posla. Tužena eventualno može ostvariti zaštitu i primenom člana 172. stav 1. istog zakona koji propisuje odgovornost pravnog lica za štetu koju njegov organ prouzrokuje u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić