Protiv pravnosnažne presude, donete u drugm stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju (sa neblagovremenom dopunom), s pozivom na član 404. ZPP zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku a u vezi člana 403. stav 2. ZPP („Službeni glasni RS“ broj 72/11... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog dozvoljena ali nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tuženog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su u toku 2007. godine bili u prijateljskim odnosima. Tuženi je tužioca u to vreme upoznao sa činjenicom da je vlasnik firme „VV“ DOO i ujedno zakonski zastupnik, kao i sa poslovnim rezultatima firme. Tužilac i tuženi su postigli usmeni dogovor da tužilac za iznos od 50.000,00 evra otkupi 1% udela preduzeća „VV“ DOO iz ... i da postane njegov suvlasnik sa tim udelom. Tuženi je u to vreme bio direktor i zakonski zastupnik ovog preduzeća. Nako što je postignut usmeni dogovor, tužilac je tuženom predao iznos od 50.000,00 evra o čemu su sačinjene dve priznanice i to 06.03.2008. godine na iznos od 40.000,00 evra i 30.03.2009. godine na iznos od 10.000,00 evra. Stranke nisu sačinile nikakav pisani ugovor u vezi sa dogovorom koji su postigle. Tužilac je tuženom iznos od 50.000,00 evra predao „na ruke“ na ime kupovine 1% udela u navedenom preduzeću. Ovaj novčani iznos nije uplaćen na račun tog preduzeća. U krivičnom postupku vođenom protiv tuženog presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu Kbr. 3709/13 od 17.06.2015. godine tuženi je oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo prevare. Rešenjem Kž 1006/15 od 09.11.2015. godine Apelacioni sud u Beogradu je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. U tom krivičnom postupku izveden je dokaz veštačenja od strane veštaka ekonomske struke Zorana Sandića koji je u svom nalazu potvrdio da nema knjigovodstvenih dokaza da sredstva koja su evidentirana na računu preduzeća „VV“ DOO potiču od iznosa 50.000,00 evra uzetih od tužioca, pošto je proknjižen dinarski iznos nesrazmerno manji od dinarske protivvrednosti primljenog iznosa od 50.000,00 evra.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je osnovan tužbeni zahtev za naknadu štete po osnovu sticanja bez pravnog osnova.

Neosnovano se u reviziji tuženog ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Članom 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da kad je neki deo imovine nekog lica prešao na bilo koji način imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće da – naknadi vrednost postignutih koristi.

Prema članu 214. ZOO, kad se vraća ono što je stečeno bez osnova moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata i to, ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

Nakon što je su parnične stranke postigle usmeni dogovor da tužilac za iznos od 50.000,00 evra otkupi 1% udela preduzeća „VV“ DOO iz ... i da postane njegov suvlasnik u tom udelu, tužilac je tuženom predao iznos od 50.000,00 evra o čemu su sačinjene dve priznanice i to 06.03.2008. godine ( na iznos od 40.000,00 evra) i 30.03.2009. godine (iznos od 10.0000,00 evra). Stranke nisu sačinile nikakav pisani ugovor u vezi dogovora koji su postigle već je tužilac tuženom iznos od 50.000,00 evra predao na ruke. Ovaj iznos nije uplaćen na račun navedenog preduzeća. Kako nije došlo do realizacije usmenog dogovora o otkupu udela u preduzeću tuženog, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da je tuženi nesavesni sticalac i da je u obavezi da tužiocu vrati primljeni iznos novca u tužbom traženom iznosu.

Neosnovano se u reviziji tuženog ukazuje između tužioca i tuženog kao fizičkih lica nije postojao pravni odnos već između tužioca i preduzeća „VV“ DOO iz ..., zbog čega tuženi nije u bavezi da vrati tužiocu primljeni iznos.

Ovo iz razloga što je pasivno legitimisan u ovoj parnici tuženi,budući da je tužilac dao tuženom pare na ruke, a tuženi je primio navedena novčana sredstva, koja nisu uplaćena na račun preduzeća „VV“ DOO iz ..., te da iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke Zorana Sandića proizilazi da nema knjigovodstvenih dokaza da sredstva koja su evidentirana na računu tog preduzeća potiču od iznosa od 50.000,00 evra uzetih od strane tužioca.

Navodi revidenta da se u konkrenom slučaju ne radi o pravno neosnovanom obogaćenju već o uplati novčanih sredstva radi otkupa udela u preduzeću čiji je direktor bio tuženi, nisu od uticaja na drugačije presuđenje. Naime, prema članu 128. stav 1. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ 125/04) propisano je da se udeo prenosi ugovorom u pisanoj formi sa overenim potpisima prenosioca i sticaoca. Za prenos udela nije potrebna izmena osnivačkog akta društva sa ograničenom odgovornošću, osim ako je tim aktom drukčije određeno. Sticalac udela postaje član društva sa ograničenom odgovornošću kad se pisanim putem saglasi da postane član i naznači da ga obavezuju osnivački akt i ugovor članova društva i kada se u skladu sa zakonom upiše u knjigu udela (stav 3).

Iz citiranih odredbi zakona, proizilazi da se procedura prenosa udela sprovodi u zakonom propisanoj formi, sačinjenim ugovorom u pisanoj formi sa overenim potpisima prenosioca i sticaoca, što ovde nije slučaj. Osim toga, član 128. Zakona o preduzećima bi bio od značaja, u situaciji da su sredstva u iznosu od 50.000,00 evra na ime otkupa udela od 1% navedenog preduzeća, zaista i evidentirana na računu tog preduzeća čiji je udeo nameravao tužilac da stekne. Kako ova zakonska procedura nije poštovana, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je u konkretnom slučaju postojao samo odnos između fizičkih lica (tužioca i tuženog), a ne između tužioca i preduzeća „VV“ DOO iz ... . Nasuprot navodima revidenta da je priznanica o prijemu novca sačinjena na papiru sa memorandumom „VV“ i da je overena pečatom tog preduzeća, to nije od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, budući da primljeni novac nije propisno evidentiran na računu preduzeća. Sticalac novca nije preduzeće, već je to tuženi i tužilac može svoje potraživanje ostvariti samo u odnosu na tuženog. Samim tim, ukazivanje revidenta da nije pasivno legitimisan, usled čega je materijalno pravo pogrešno primenjeno, nije osnovano.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane odluke, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić