Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjenčinog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju sa predlogom da se ista odbije kao neosnovana i tužilac obaveže da tuženima nadoknadi troškove postupka povodom tog vanrednog pravnog leka.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovorom od 27.11.2013. godine na tužioca su preneta potraživanja KBC Banke (ranije „A Banka“) po ugovorima o kreditu, pored ostalog i po ugovoru o kreditu od 12.09.2007. godine zaključenim sa OZZ „ARI NOVA“ iz Arilja. Tim ugovorom zemljoradničkoj zadruzi odobren je kredit u iznosu od 500.000 evra sa rokom vraćanja od 48 meseci. Ugovorom (član 12) ugovorena je obaveza korisnika kredita da banci - davaocu kredita preda više sredstava obezbeđenja, pored ostalog i 11 ličnih menica zadrugara akceptiranih od njihovih supružnika. Tuženi AA i VV bili su članovi zemljoradničke zadruge. Tužene BB i GG kao izdavaoci (trasanti) potpisale dve blanko menice koje su akceptirali njihovi supružnici - tuženi AA i VV. Tuženi su 12.09.2007. godine potpisali i sporazume o ispunjavanju blanko menica kojima su ovlastili banku - davaoca kredita da menice ispuni upisivanjem mesta i datuma njihovog izdavanja, datuma dospeća i ukupne menične svote koja ne može biti veća od iznosa potraživanja po ugovoru o kreditu, odrekli se prava prigovora na način ispunjavanja menica i ovlastili meničnog poverioca da bez protesta i vansudski naplati dospela potraživanja sa njihovih računa, kao i da se sudskim putem naplati iz njihove druge pokretne i nepokretne imovine. Tužilac je 08.08.2015. godine sačinio presek potraživanja po označenom ugovoru o kreditu i tada je njegova visina iznosila 41.237.228,67 dinara. Na taj iznos tužilac je popunio blanko menice i upisao druge podatke - datum i mesto izdavanja i datum dospelosti, a zatim podneo dva predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave - jedan protiv izvršnih dužnika, tuženih AA i BB i drugi protiv izvršnih dužnika tuženih VV i GG. Po predlozima je odlučeno rešenjima o izvršenju Iv 400/15 i Iv 402/15, oba od 17.08.2015. godine koja su po prigovorima izvršnih dužnika u celosti stavljena van snage. Dug korisnika kredita na dan 08.08.2015. godine iznosio je 40.871.540,06 dinara - glavnica u iznosu od 35.317.518,15 dinara i obračunata zatezna kamata od 5.514.021,91 dinar. U taj iznos uračunat je i dug Preduzeća „DD“ prema banci, koji je banka - davalac kredita ugovorom o prodaji potraživanja od 28.12.2011. godine prodala zemljoradničkoj zadruzi. Dug zadruge, umanjen za pripisani dug po označenom ugovoru o prodaji potraživanja, iznosi 30.830.148,24 dinara - glavnica od 27.862.591,43 dinara i zatezna kamata obračunata do 08.08.2015. godine u iznosu od 2.967.556,81 dinar.

Polazeći od ovako utvrđenog činjenčinog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da tužilac nije ispoštovao strogo formalnu zakonsku proceduru za realizaciju i naplatu meničnog potraživanja. Po stanovištu tog suda, tužilac nije imao validna menična ovlašćenja za popunjavanje blanko menica, zbog čega menična obaveza tuženih nije ni nastala, a tužbeni zahtev nije osnovan ni po članu 52. stav 1. Zakona o menici jer tužilac nije u roku propisanom članom 37. stav 1. tog zakona podneo menicu na isplatu, već je petog dana po dospelosti podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave. Osim toga, po nalaženju prvostepenog suda, tuženi nisu zasnovali nikakav dužničko- poverilački odnos sa tužiocem, iz kojeg bi proizilazila njihova obaveza isplate spornog duga, niti su se na zakonom propisani način obavezali da jemče za obavezu korisnika kredita iz ugovora o kreditu od 12.09.2007. godine.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu, u suštini prihvatajući razloge nižestepenog suda. Taj sud je izrazio i stav da je usled izmene tužbenog zahteva spor prestao biti menični spor i da tužilac nije dokazao visinu duga zaključno sa februarom 2009. godine, kada su tuženi AA i VV prestali da budu članovi zemljoradničke zadruge, a koji dug bi kao stranke ugovornice iz ugovora o kreditu bili dužni da vrate sa danom prestanka članstva u zadruzi.

Izložena pravna stanovišta nižestepenih sudova nisu pravilna.

Zakon o menici ne sadrži odredbe kojima je posebno uređeno ovlašćenje za popunjavanje i naplatu menice. Menično ovlašćenje može da sadrži više ili manje podataka. Ako sadrži manje podataka, tada je uobičajeno da se izdavalac blanko menice u ovlašćenju poziva da se menica može popuniti u pogledu iznosa glavnog duga, kamata, troškova, roka dospeća i drugog u skladu sa uslovima iz ugovora povodom kojeg se menica izdaje. Tuženi su sa bankom - davaocem kredita zaključili sporazume o ispunjavanju blanko menica kao sredstva obezbeđenja obaveze korisnika kredita iz ugovora o dugoročnom kreditu od 12.09.2007. godine. Ovim sporazumima tuženi su ovlastili meničnog poverioca da ispuni menicu njenim bitnim elementima, ograničavajući ga u pogledu iznosa menične svote na iznos potraživanja po ugovoru o kreditu (sa kamatom i troškovima). Zbog toga nije prihvatljiv pravni zaključak nižestepenih sudova da menična ovlašćenja nisu validna, i da iz tih razloga nije nastala menična obaveza tuženih.

Prema članu 37. stav 1. Zakona o menici, menica plativa na određeni dan ili na određeno vreme posle dana izdavanja i viđenja mora se podneti na isplatu bilo na sam dan plaćanja, bilo jednog od dva radna dana koji dolaze odmah za njim. Ovom odredbom regulisana je obavezna menična radnja - prezentacija menice na isplatu i određen rok za njeno preduzimanje. Posledice propuštanja roka za podnošenje na isplatu menice koja sadrži odredbu „bez troškova“ („bez protesta“) predviđene su članom 52. stav 1. navedenog zakona i ogledaju se u gubitku prava imaoca menice prema indosantu, trasantu i ostalim obveznicima, osim prema glavnom meničnom dužniku. Imajući izloženo u vidu, nije prihvatljiv ni stav nižestepenih sudova da je tužilac, propustom da u rokovima propisanim članom 37. stav 1. Zakona o menici podnese popunjenu blanko menicu na isplatu tuženima izgubio pravo u odnosu na tužene, posebno u odnosu na tuženog AA i tuženog VV, koji su akceptiranjem menica koje su izdale tužene BB i GG postali glavni menični dužnici, prema kojima, saglasno članu 52. stav 1. navedenog zakona, imalac menice ne gubi prava zbog propusta da menicu prezentira na isplatu.

Iz navedenih razloga, nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, imajući izloženo u vidu, pravilnom primenom odredbi materijalnog prava sadržanih u Zakonu o menici odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić