Iz stanja u spisima predmeta proizlazi da je u postupku tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane, po ovlašćenju Republičkog javnog pravobranilaštva, zastupala Direkcija za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane, kojoj je dostavljena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 3342/15 od 30.03.2015. godine i žalba tužilaca na odgovor. Direkcija za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane je 22.05.2015. godine, u svojstvu zastupnika tužene, izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude. Pre izjavljivanja žalbe tužene, donet je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o odbrani koji je objavljen u „Sl. glasniku RS“, broj 10/15 od 20. januara 2015. godine, a stupio na snagu 06. februara 2015. godine, saglasno članu 36. tog zakona.

Članom 48. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani, posle člana 107. dodaje se glava IXa i čl.107a - 107đ, kojima je ponovo uspostavljeno i uređeno Vojno pravobranilaštvo. Prema odredbama člana 107a navedenog zakona, Vojno pravobranilaštvo je posebna organizaciona jedinica Ministarstva odbrane, koja preduzima pravne radnje i pravna sredstva radi ostvarivanja i zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije u pogledu sredstava koja koriste Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije, u skladu sa ovim zakonom (stav 1.), a u zastupanju Ministarstva odbrane i Vojske Srbije pred sudovima i drugim nadležnim organima, Vojno pravobranilaštvo ima položaj zastupnika Republike Srbije – Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, s pravima i dužnostima propisanim za Državno pravobranilaštvo, osim zastupanja pred stranim i međunarodnim sudovima i arbitražama i pred drugim nadležnim organima u inostranstvu (stav 2.). Odredba člana 107b stav 1. propisuje da Vojno ravobranilaštvo u pravnim postupcima pred sudovima, organima uprave i drugim nadležnim organima zastupa Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije kada imaju položaj stranke ili umešača o čijim pravima i obavezama se odlučuje u tim postupcima. Odredbama člana 107v st.1. i 2. propisano je da su sudovi, organi uprave i drugi nadležni organi dužni da u stvarima u kojima je predviđeno zastupanje od strane Vojnog pravobranilaštva dostavljaju sva pismena neposredno Vojnom pravobranilaštvu, te da dostavljanje pismena izvršeno suprotno odredbi stava 1. ovog člana ne proizvodi pravno dejstvo. U skladu sa članom 107đ, organizaciju rada i uređenje Vojnog pravobranilaštva, shodno propisima za rad Pravobranilaštva Republike Srbije, uređuje ministar odbrane, uz saglasnost Vlade. Propisi za izvršenje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani morali su biti doneti u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 50.).

Imajući u vidu citirane odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž 2573/16 od 20.04.2016. godine, vratio predmet P 3342/15 Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka, kako bi se prvostepena presuda zajedno sa žalbom tužilaca dostavila Vojnom pravobranilaštvu i kako bi se ispitalo da li zakonski zastupnik tužene - Vojno pravobranilaštvo odobrava radnju podnošenja žalbe od strane Direkcije za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane, u smislu člana 91. stav 2. ZPP. Prvi osnovni sud u Beogradu je postupio po rešenju drugostepenog suda i dopisom od 26.05.2016. godine naložio Vojnom pravobranilaštvu da, u roku od osam dana, obavesti sud da li odobrava izjavljivanje žalbe na prvostepenu presudu od strane Direkcije za imovinsko-pravne poslove od 22.05.2015. godine, dostavljajući uz dopis prvostepenu presudu, žalbu tužilaca, žalbu tužene koju je podnela Direkcija za imovinsko-pravne poslove i rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž 2573/16 od 20.04.2016. godine. Navedena pismena Vojno pravobranilaštvo je primilo 31.05.2016. godine, ali u ostavljenom roku nije obavestilo sud da odobrava pravnu radnju (žalbu) preduzetu od strane Direkcije za imovinsko-pravne poslove, niti je samo izjavilo žalbu na presudu.

Apelacioni sud u Beogradu je stoga smatrao da je žalba Direkcije za imovinsko-pravne poslove od 22.05.2015. godine izjavljena od neovlašćenog lica i da je nedozvoljena u smislu člana 378. stav 3. ZPP.

Tužena u reviziji navodi da se dozvoljenost žalbe mora ceniti u trenutku kada je ona izjavljena. Ističe da je Direkcija za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane uz žalbu dostavila valjano ovlašćenje za zastupanje, te da stupanje na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani ne podrazumeva da po automatizmu prestaju da važe ovlašćenja Državnog pravobranilaštva na osnovu kojih je Direkcija za imovinsko-pravne poslove postupala u predmetima u kojima je zastupala imovinska prava i interese Ministarstva odbrane, jer je, radi realizacije pojedinih odredbi navedenog zakona, bilo potrebno doneti ili izmeniti niz propisa i akata.

Razmatrajući ove revizijske navode, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da oni ne ukazuju na nezakonitost pobijanog rešenja. Naime, Direkcija za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane je 22.05.2015. godine, na osnovu ovlašćenja Državnog pravobranilaštva, izjavila žalbu protiv prvostepene presude u vreme kada je Vojno pravobranilaštvo, a ne Državno pravobranilaštvo, bilo zakonski zastupnik tuženog Ministarstva odbrane i kada je protekao rok od 90 dana za donošenje propisa neophodnih za izvršavanje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani, pa i odredaba o Vojnom pravobranilaštvu. Pored toga, Vojno pravobranilaštvo je godinu dana nakon izjavljivanja žalbe (31.05.2016. godine), dopisom suda pozvano da se, kao zakonski zastupnik tužene, izjasni da li odobrava pravnu radnju (žalbu) preduzetu od strane Direkcije za imovinsko-pravne poslove, ali se Vojno pravobranilaštvo, u ostavljenom roku a ni kasnije, o tome nije izjasnilo, niti je samo izjavilo žalbu protiv prvostepene presude koja mu je dostavljena. Vojnom pravobranilaštvu je, kao zastupniku tužene, dakle, data mogućnost da u ovoj parnici preduzima pravne radnje i pravna sredstva radi ostvarivanja i zaštite imovinskih prava i interesa tužene čak 15 meseci nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani. Stanovište tužene da sve dok se u izvršenju konkretnog propisa ne preduzmu i valjano ne okončaju mere i radnje neophodne radi realizacije pitanja utvrđenih zakonom, jedino se može postupati po odredbama ranije važećih propisa, u suprotnosti je sa načelima ustavnosti i zakonitosti utvrđenim Ustavom. To stanovište je neprihvatljivo, jer pokušava da opravda primenu nevažećih zakona i drugih opštih pravnih akata u neograničenom vremenskom periodu i time derogira primenu važećih propisa.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijanog rešenja, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić