Protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 376/22 od 17.10.2022. godine tuženi preko punomoćnika je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju, tužilac je u celini osporio navode revizije i predložio da se ista odbaci ili pak odbije kao neosnovana. Trošak revizijskog postupka je tražio i opredelio.

Vrhovni sud je odlučujući o reviziji tuženog najpre utvrdio da je revizija dozvoljena saglasno članu 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS br. 72/11...sa izmenama) ispitao pobijanu reviziju u skladu sa odredbom člana 408. ovog zakona i zaključio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti niti druge bitne povrede postupka koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

S obzirom da je u ovoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, Apelacioni sud je saglasno odredbi člana 383. Zakona oparničnom postupku, održao raspravu i utvrdio sledeće činjenično stanje:

Tužilac je u svojstvu davaoca lizinga sa primaocem lizinga „VV“ DOO sa sedištem u ulici ... ..., ... ..., koga zastupa ovde tuženi BB zaključio ugovor o lizingu od 09.06.2008. godine koji je zaveden kod tužioca pod brojem .../... . Predmet lizinga je vozilo „... ...“ sa podacima navedenim u ugovoru. Ugovorom je predviđen početak lizinga 09.06.2008. godine, trajanje lizinga 24 meseca, učešće 15%, odnosno 4.200 evra, iznos finansiranja od 23.800 evra, visina lizing naknade u iznosu do 1.086,35 evra, broj rata 24, datum plaćanja prve rate 15.06.2008. godine, period plaćanja mesečno, iznos nepovrativnih manipulativnih troškova, PDV-a na isti, troškovi upisa u registar i PDV na troškove upisa u registar, da su instrumenti osiguranja naplate lizinga menice primaoca 5 kom i menice jemca 3 kom, kao i da opšte odredbe, posebne odredbe i plan otplate kredita zajedno čine jedan ugovor.

Tuženi BB je u navedenom ugovoru garant/žirant i u tom svojstvu je ugovor i potpisao. Dana 09.06.2008. godine primalac lizinga i tuženi kao garant/žirant potpisali su i meničnu izjavu kojom menični dužnici ovlašćuju meničnog poverioca da uručenu menicu može da ispuni u skladu sa meničnom izjavom, ugovorom o lizingu br. .../... od 09.06.2008. godine i Zakonom o menici, te potvrđuju da su shodno ugovoru o lizingu i zakonskim propisima predali ukupno 5 komada menica na ime VV DOO i 3 komada menica na ime BB – sada tuženi.

Primalaca lizinga nije uredno vršio plaćanje lizing rata, poslednju uplatu izvršio je 05.12.2008. godine, zbog čega je tužilac primaocu lizinga najpre poslao opomenu pred aktiviranje sredstava obezbeđenja plaćanja po ugovoru o finansijskom lizingu br. .../... od 23.03.2009. godine, a dana 19.05.2009. godine dostavio i obaveštenje o raskidu ugovora. Nakon toga tužilac je preuzeo vozilo koje je predmet lizinga, izvršio procenu njegove vrednosti preko veštaka saobraćajno - tehničke struke Bogoljuba Markovića, dana 27.11.2010. godine, a zatim vozilo otuđio trećem licu ugovorom o kupoprodaji od 27.12.2010. godine.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 159/11 od 23.09.2011. godine otvoren je stečajni postupak nad primaocem lizinga po navedenom ugovoru VV DOO u stečaju u kom postupku je tužilac podneo prijavu potraživanja po predmetnom ugovoru. Zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja Privrednog suda u Beogradu St. 159/11 od 16.03.2012. godine, ovo potraživanje je u celosti osporeno i tužilac upućen da u roku od 8 dana od dana prijema zaključaka pokrene parnicu radi utvrđivanja tog potraživanja, što tužilac nije učinio. Ukupan dug primaoca lizinga prema tužiocu, a koji predstavlja neplaćene lizing rate, kao i troškove tužioca koje je imao povodom navedenog ugovora, a umanjeno za iznos za koji je predmet lizinga tužilac prodao trećem licu iznosi 1.215.225,33 dinar.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je s obzirom da je tužilac navedeni ugovor o lizingu potpisao u svojstvu garanta/ žiranta, a da je navedenom odredbom člana 13 stav 4 Opštih uslova predviđeno da primalac lizinga i žirant u istoj meri neograničeno solidarno garantuju za sve obaveze iz ugovora o lizingu to je tuženi, na osnovu člana 997, 998 i 1004 stav 3 Zakona o obligacionim odnosima, kao jemac platac u obavezi da tužiocu isplati navedeni iznos, imajući u vidu da nije utvrđeno da je deo ili ovaj iznos u celini tužilac naplatio od glavnog dužnika- primaoca lizinga. Tužiocu je, na osnovu člana 277. ZOO priznata i zakonska zatezna kamata na navedeni iznos počev od dana 06.04.2011. godine, kako je u zahteu opredeljeno.

Prema oceni Vrhovnog suda, pobijana drugostepena presuda je doneta pravilnom primenom materijalnog prava a navodi revizije tuženog nisu osnovani.

Razloge koji su izneti u pobijanoj drugostepenoj odluci prihvata u celini i revizijski sud.

Odredbom člana 27. Zakona o finansijskom lizingu predviđeno je da je primalac lizinga dužan da davaocu lizinga plaća lizing naknadu u iznosima, rokovima i na način koji je predviđen ugovorom o lizingu. Odredbom člana 28. stav 1. istog zakona je propisano, da davalac lizinga može da raskine ugovor ako primalac zadocni sa isplatom prve rate, a stavom 2. da ako posle isplate prve rate primalac lizinga zadocni sa isplatom jedne ili više uzastopnih rata čiji ukupan iznos dostiže četvrtinu ukupne naknade, davalac lizinga može da raskine ugovor ili da zahteva od primaoca lizinga isplatu ostatka naknade zajedno sa kamatom. Odredbom stava 4 je propisano da davalac lizinga koji želi da raskine ugovor iz razloga iz stava 1. do 3. tog člana, dužan je da ostavi primaocu lizinga primereni naknadni rok za ispunjenje obaveze, a odredbom stava 7. da se raskid ugovora zbog neplaćanja lizing naknade može ugovorom drugačije urediti, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja. Odredbom člana 29. Zakona o finansijskom lizingu predviđeno je da davalac lizinga koji je raskinuo ugovor zbog neplaćanja lizing naknade iz razloga utvrđenih članom 28. ovog zakona i ugovorom o lizingu, ima pravo na povraćaj predmeta lizinga, kao i pravo na naknadu pretrpljene štete, a odredbom člana 31. stav 1. da naknada štete prouzrokovana neplaćanjem lizing naknade treba davaoca lizinga da dovede u položaj u kome bi se nalazio da je primalac lizinga ispunio svoju obavezu u skladu sa ugovorom.

Odredbom člana 9. stav 1. tačka 1. Opštih uslova poslovanja tužioca za ugovor o lizingu, koji su sastavni deo ugovora o lizingu broj .../... od 09.06.2008. godine, predviđeno je da davalac lizinga može odmah prevremeno da raskine ugovor pismenim putem i da zatraži da iznosi koje je primalac lizinga dužan da plati po ovom ugovoru o lizingu odmah dospevaju na naplatu ako primalac lizinga kasni sa plaćanjem lizing naknade 30 dana, a opomena poslata preporučenom pismom ili faksom, u kojoj je odobren naknadni rok od 5 dana ostane bez rezultata, odnosno ako iz datih okolnosti očigledno proizilazi da obaveze plaćanja lizing naknade neće biti ispunjene. Prema odredbi stava 3. navedenog člana, ako dođe do prevremenog raskida ugovora o lizingu zbog jednog od razloga navedenih u članu 9. stav 1. opštih uslova, davalac lizinga ima pravo da ispostavi račun, odnosno da potražuje sve otvorene lizing naknade do isteka važenja ugovora i sve do tada nastale neplaćene zaostatke kao i troškove prevoza odnosno dodatne troškove nastale zbog prevremenog raskida ugovora, a utvrđeni iznos dospeva za plaćanje danom raskida ugovora. Odredbom člana 13. stav 4. Opštih uslova predviđeno je da primalac lizinga i žirant u istoj meri neograničeno solidarno garantuju za sve obaveze iz ugovora o lizingu, te da se žirant neopozivo obavezuje da će u slučaju da primalac lizinga ne ispuni svoje obaveze po ovom ugovoru, u ime primaoca lizinga da izvrši plaćanje prema davaocu lizinga. Žirant time daje svoju saglasnost da davalac lizinga sva obaveštenja dostavlja isključivo primaocu lizinga i odriče se prava prigovora da nije bio obavešten.

U postupku je utvrđeno da je tužilac dostavio primaocu lizinga opomenu pred aktiviranje sredstava obezbeđenja plaćanja po ugovoru o finansijskom lizingu .../..., dana 23.03.2009. godine, kojom je naveo iznos dugovanja primaoca lizinga po navedenom ugovoru o finansijskom lizingu sa molbom da primalac lizinga odmah po prijemu te opomene, a najkasnije u roku od 7 dana izvrši uplatu dugovanja i navedeno je da je kasnio sa uplatama 3 lizing naknade. Nakon opomene primalac lizinga, nije vršio izmirio dugovanja, pa je u skladu sa navedenom odredbom člana 9. stav 1. tačka 1. opštih uslova tužioca, tužilac imao pravo da raskine predmetni ugovor o lizingu, što je i učinio dostavljanjem davaocu lizinga dopisa da je navedeni ugovor raskinut dana 19.05.2009. godine.

Tužilac je vozilo koje je predmet lizinga preuzeo, saglasno ovlašćenju iz člana 29. Zakona o finansijskom lizingu, a pored toga ima pravo i na naknadu štete zbog raskida, koja shodno članu 31. stav 1. Zakona o finansijskom lizingu treba da ga dovede u položaj u kome bi se nalazio da je primalac lizinga ispunio svoju obavezu u skladu sa ugovorom. Da je primalac lizinga ispunio tu obavezu, tužilac bi naplatio ukupan iznos finansiranja po ugovoru o finansijskom lizingu, kao i troškove predviđene istim, a ne bi imao troškove koje je imao povodom prodaje predmeta lizinga, ali ne bi došlo ni do povraćaja predmeta lizinga, zbog čega se iznos štete umanjuje za iznos za koji je tužilac predmet lizinga prodao trećem licu, tako da tužilac od tuženog ima pravo na naknadu štete po osnovu raskida ugovora, u skladu sa navedenim odredbama Zakona o finansijskom lizingu kao i odredbom člana 9. stav 3. Opštih uslova tužioca u iznosu od 1.215.225,33 dinara, koji je utvrđen veštačenjem, budući da je, kako je i napred navedeno, veštak obračun izvršio u skladu sa odredbom člana 31. Zakona o finansijskom lizingu i odredbom člana 9. tačka 3. Opštih uslova tužioca.

Sledom izloženog, neosnovani su i netačni navodi revizije da drugostepeni sud prilikom donošenja odluke nije cenio sadržinu Ugovora o lizingu niti obrazložio razloge za raskid ugovora.

Neosnovani su i navodi revizije kojima se osporava obaveza tuženog da tužiocu plati potraživanje koje je predmet spora kao i navodi da se nije koristio izlučnim pravom da traži predaju kamiona u stečajnom postupku..

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tuženi sa položajem jemac-platac, solidarni dužnik i da odgovara neograničeno solidarno za obaveze primaoca lizinga nastale iz predmetnog Ugovora o lizingu, sve to saglasno odredbi člana 1004. Zakona o obligacionim odnosima, odredbama Ugovora o finansijskom lizingu i odredbi člana 13 Opštih uslova, koji su sastavni deo Ugovora. Tužilac kao poverilac može zahtevati ispunjenje obaveze bilo od glavnog dužnika ili jemca ili oba u isto vreme i na poveriocu (u sporu tužiocu) je pravo ovog izbora.

Tužilac se u postupku stečaja protiv primaoca lizinga nije ni mogao koristiti pravom na izlučenje predmeta lizinga iz stečajne mase primaoca lizinga, u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak. To sa razloga što je stečajni postupak nad primaocem lizinga pokrenut 23.09.2011 godine a predmetni ugovor o lizingu raskinut još 2009. godine, nakon čega je tužilac predmet lizinga preuzeo i prodao trećem licu u toku 2010. godine. U toj situaciji ni pravno ni faktički se ne može ostvariti izlučno pravo u postupku stečaja glavnog dužnika.

Odredbom člana 1007. Zakona o obligacionim odnosima u stavu 1 je propisano da u slučaju stečaja glavnog dužnika, poverilac je dužan prijaviti svoje potraživanje u stečaj i o tome obavestiti jemca, inače jemcu odgovara za štetu koju bi ovaj imao zbog toga. Stavom 2. člana ovog člana je propisano da smanjenje obaveze glavnog dužnika u stečajnom postupku ili u postupku pronudnog poravnanja ne povlači sa sobom odgovarajuće smanjenje jemčeve obaveze i jemac odgovara poveriocu za ceo iznos obaveze.

Tužilac je kako je u postupku utvrđeno, predmetno potraživanje prijavio u stečajnom postupku koji se sprovodi kod glavnog dužnika, koje mu je osporeno. Nije od uticaja na odluku u ovoj pravnoj stvari činjenica da tužilac nije nakon osporavanja potraživanja u stečajnom postupku, pokrenuo parnicu radi utvrđenja osporenog potraživanja, prema stečajnom dužniku kao glavnom dužniku za predmetnu obavezu. Tužilac zbog toga nije izgubio pravo da traži naplatu potraživanja od tuženog kao jemca platca, jer to nije propisano ni odredbama Zakona o obligacionim odnosima koje uređuju institut jemstva, ni zakonom po kome se stečajni postupak sprovodi.

To su razlozi na osnovu kojih je Vrhovni sud primenom procesnih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku, odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i odlučio kao u stavu 1 izreke presude.

Vrhovni sud rešavajući o zahtevu stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka, nalazi da odgovor na reviziju koji je tužilac podneo nije bio nužan u ovoj parnici pa samim tim ni troškovi nastali povodom sastava odgovora ne predstavljaju nužne troškove koji bi se dosudili na teret tuženog. Tuženi nije uspeo u postupku i ne pripada mu pravo na naknadu troškova. Stoga je primenom odredbe člana 165. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u stavu 2 izreke presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković