Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženih nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana članom 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP, obzirom da je drugostepeni sud na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučio po svom uverenju koje će činjenice uzeti kao dokazane. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom po održanoj raspravi pred drugostepenim sudom, tužilac od 1999. godine ima prebivalište u ... i u nameri da sebi i članovima svoje porodice obezbedi stambeni prostor krajem 2009. godine i početkom 2010. godine zaključio je sa tuženim „Golding gradnja“ doo, Novi Sad četiri kupoprodajna ugovora koji su za predmet imali stanove u izgradnji. Utvrđeno je da je novac za kupovinu četiri stana obezbedio prodajom porodične imovine i imovine koju je do tada koristio za obavljanje privredne delatnosti, kao i iz novčanih sredstava koje je njemu i supruzi poklonila tašta, koja sredstva je ona stekla prodajom nepokretne imovine veće vrednosti. Tuženi „Golding gradnja“ doo, Novi Sad registrovan je za delatnost izgradnje stambenih i nestambenih objekata, a zakonski zastupnik je tuženi BB. Ovo privredno društvo je bilo invetitor gradnje i prodavac stanova u stambenim zgradama u Novom Sadu u ... i u Ulici ..., a izvođač radova na tim lokacijama bilo je PD „Projekt inženjering“ doo Babušnica, čiji je zakonski zastupnik bio VV. Tužilac kao kupac i tuženi „Golding gradnja“ doo, Novi Sad kao prodavac zaključili su 17.12.2009. godine dva kupoprodajna ugovora i oba ugovora za predmet su imala trosobni stan u izgradnji projektovane površine 71,85 m2 u ul. ... u Novom Sadu, jedan u ulazu I, a drugi u ulazu II, za oba stana ugovrena je kupoprodajna cena od 71.850 evra, a završetak radova do 31.03.2010. godine, klauzula „ključ u ruke“. Između istih lica je 26.04.2010. godine sačinjen treći ugovor o kupoprodaji koji je za predmet imao stan u izgradnji u Ulici ... u Novom Sadu, ugovorena je kupoprodajna cena od 62.820 evra. Četvrti kupoprodajni ugovor između tužioca kao kupca i tuženog privrednog društva zaključen je 30.07.2010. godine i za predmet je imao stan u izgradnji u Novom Sadu u Ulici ..., ugovorena je kupoprodajna cena od 47.660 evra, predaja u posed najkasnije do 31.08.2010. godine, uz klauzulu „ključ u ruke“. Svi ugovori sadržali su odredbe prema kojima je kupac u celosti isplatio cenu, ugovore su potpisali tužilac i tuženi BB kao zakonski zastupnik tuženog privrednog društva, čijim pečatom su ugovori snabdeveni, a dana kada su zaključivani ugovori tuženi BB je sačinnjavao i priznanice, koje je potpisao i overio pečatom privrednog društva prodavca, kao potvrde da je tužilac isplatio kupoprodajne cene iz navedenih ugovora, a nijedan od prethodno navedenih ugovora nije overen kod suda. Utvrđeno je da je kupoprodajnu cenu iz navedenih ugovora tužilac isplatio na ruke tuženom BB u poslovnim prostorijama tuženog privrednog društva, gde su ugovori i zaključeni, da tuženi novac nije uplatio na račun Privrednog društva „Golding gradnja“ doo, Novi Sad, da po završetku gradnje stambenih zgrada u Ulici ... i Ulici ... tužiocu nisu predati u državinu stanovi koji su bili predmet zaključenih ugovora, kao i da su ovi stanovi bili predmet kupoprodajnih ugovora koje je tuženo privredno društvo naknadno zaključilo sa trećim licima, a u međuvremnu su ovi kupci po kasnije zaključenim ugovorima stupili u državinu kupljenih nepokretnosti i upisali pravo svojine na navedenim nepokretnostima.

Tuženi u svom iskazu naveo je da kupoprodajni ugovori nisu sačinjeni s ciljem prometovanja nepokretnosti u izgradnji, već s ciljem garantovanja tužiocu za ispunjenje obaveze koju je prema njemu preuzelo PD „Projekt inženjering“ doo Babušnica, a ovakva vrsta garancije obrazložena je uobičajenom poslovnom praksom koja je podrazumevala da tuženi PD „Golding gradnja“ doo, Novi Sad sačini blanko potpisane kupoprodajne ugovore i preda ih zakonskom zastupniku PD „Projekt inženjering“ doo Babušnica i da po završetku građevinskih radova zastupnik ovog privrednog društva vrati te ugovore, da se na taj način u prošlosti jemčilo za ispunjenje obaveze „Projekt inženjering“ doo Babušnica prema poveriocima iz ugovora koje je ovo privredno društvo zaključivalo za potrebe obezbeđenja materijala za gradnju. Tuženi je naveo i da je tuženo privredno društvo u vreme gradnje na spornim lokacijama imalo dugovanje prema PD „Projekt inženjering“ doo Babušnica, kao i da su u međuvremenu međusobna potraživanja istakli u posebnim sudskim parnicama. Iz iskaza svedoka VV proizilazi da tužiocu nije dugovao novac, da od tuženog BB nije tražio garanciju za ispunjenje novčane obaveze prema tužiocu i da nije učestvovao u zaključenju ovde spornih ugovora, kao i da je tužioca prvi put video na gradilištu, kada je tužilac obilazio gradilište i raspitivao se kada će mu biti predati ključevi od kupljenih nepokretnosti.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, koje je utvrdio posle rasprave održane na osnovu ovlašćenja iz člana 383. i 384. ZPP, na kojoj je ponovljeno izvođenje dokaza čitanjem svih pismena u spisima, te zapisnika o glavnoj raspravi sa iskazima svedoka, bliže navedenom u obrazloženju drugostepene odluke, te saslušanja tužioca i tuženog na ročištu za glavnu raspravu od 11.03.2020. godine i čitanjem iskaza svedoka VV, drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i odlučio kao u izreci, zaključivši da ukoliko je volja ugovarača bila da tuženo privredno društvo garantuje za obaveze „Projekt inženjering“ doo Babušnica, takvu volju je trebalo realizovati sačinjavanjem ugovora o jemstvu, koja bi sadržala izjavu o jemčenju, u smislu odredbe člana 997. Zakona o obligacionim odnosima, a ne zaključenjem kupoprodajnih ugovora koji za cilj imaju promet stvari, oceniviši da nisu prihvatljivi navodi tuženog da sačinjeni ugovori nisu odgovarali stvarnoj volji stranaka, kao i da je sačinjavanje blanko kupoprodajnih ugovora bila uobičajena poslovna praksa poslovnih partnera, s obzirom na okolnost da je reč o privrednim subjektima koji duži niz godina posluju kao investitor gradnje i kao izvođač radova, te da bi po redovnom toku stvari, bilo realno očekivati da postupaju u skladu sa pažnjom dobrih privrednika u smislu odredbe člana 18. ZOO, odnosno da međusobne odnose regulišu u skladu sa stvarnom voljom, a ne sačinjavanjem fiktivnih ugovora, koji unose neizvesnost u međusobno odnose i izraz su nesavesnog privrednog poslovanja, te da je tuženi kao dugogodišnji zastupnik privrednog društva i učesnik u pravnim poslovima prometovanja nepokretnostima morao imati saznanja o tome da neovereni kupoprodajni ugovor koji za predmet ima promet nepokretnosti ne proizvodi pravno dejstvo, jer ne ispunjava zakonom propisano formu, te da je takvo ugovaranje osim što bi bilo protivno prinudnim propisima, ono ne bi bilo ni uobičajeno za poslovnu saradnju privrednih subjekata, a posebno nije uobičajeno da izvođač radova sredstva za gradnju obezbeđuje iz pozajmice, a ne iz sredstava koja obezbedi investitor gradnje. Takođe je zaključio i da činjenica da ugovori nisu overeni ima značaj nesavesnosti obe ugovorne strane.

Odredbom člana 17. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje i obaveza se može ugasiti samo saglasnošću volja strana u obligacionom odnosu, ili na osnovu zakona. Odredbom člana 262. stav 1. istog zakona propisano je da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno, u svemu kako ona glasi. Članom 210. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće, da naknadi vrednost postignute koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti, nastaje i kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili je kasnije otpao.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tuženi nisu postupali sa pažnjom dobrog privrednika, te da sačinjavanje blanko kupoprodajnih ugovora koji su prema navodima tuženog bili uobičajena poslovna praksa poslovnih partnera nije prihvatljiv razlog, jer je reč o privrednim subjektima koji duži niz godina posluju kao investitor gradnje i kao izvođač radova, kao i da takvo ugovaranje ne bi bilo ni uobičajeno za poslovnu saradnju privrednih subjekata, a posebno nije uobičajeno da izvođač radova sredstva za gradnju obezbeđuje iz pozajmice, a ne iz sredstava koja obezbedi investitor gradnje. Imajući u vidu navedno, te da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su sva četiri sporna ugovora o kupoprodaji zaključana između tužioca kao kupca i tuženog „Golding gradnja“ doo, Novi Sad kao prodavca, da su zaključeni u pisanoj formi, potpisani i overeni pečatom privrednog društva prodavca, ovde tuženog PD „Golding gradnja“ doo, Novi Sad, da su ugovori delimično ispunjeni u delu kojim se kupac istih ugovora, ovde tužilac obavezao platiti kupoprodajnu cenu, kao i da sporni ugovori nisu overeni kod suda, odnosno nisu zaključeni na način propisan odredbama člana 4. stav 1. i 2. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, broj 111/09, važećeg u vreme sačinjavanja ugovora), pa kao takvi ne proizvode pravno dejstvo, odnosno ništavi su od samog početka, u smislu odredbe člana 103 ZOO. Kako iz utvrđenih činjenica proizilazi da su ugovori delimično ispunjeni u delu kojim se tužilac obavezao da plati kupoporodajnu cenu, te da ugovori nisu u celosti ispunjeni, jer prodavac nije predao u posedu tužiocu prometovane nepokretnosti, već je sa drugim licima zaključio kupoprodajne ugovore, kojima je iste nepokretnosti preneo u svojinu, te da do zaključenja ugovora nije došlo, to se osnov za isplatu nije ostvario. Naime, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac isplatio ukupno 254.180 evra na ime kupoporodajne cene a po osnovu navedenih ugovora o kupoprodaji četiri stana, koji ugovori su sadržali odredbe prema kojima je kupac u celosti isplatio cenu, koje su potpisali tužilac i tuženi BB kao zakonski zastupnik tuženog privrednog društva, čijim pečatom su ugovori snabdeveni, da je tuženi BB na dan potpisivanja ugovora sačinjavao i priznanice, koje je potpisao i overio pečatom privrednog društva prodavca, a kao potvrde da je tužilac isplatio kupoprodajne cene iz navedenih ugovora, te da je kupoprodajnu cenu iz navedenih ugovora tužilac isplatio na ruke tuženom BB u poslovnim prostorijama tuženog privrednog društva, gde su ugovori i zaključeni, pa imajući u vidu navedeno te da je deo imovine tužioca od ukupno 254.180 evra prešao u imovinu tuženih i nalazi se kod tuženih bez osnova, zbog čega tužilac ima pravo da zahteva vraćanje isplaćenog iznosa, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilna odluka drugostepenog suda kojom su tuženi solidarno obavezani da primljeni iznos vrate, pa je tuženi BB obavezan kao lice kome je kupoprodajna cena isplaćena na ruke, dok je tuženi PD „Golding gradnja“ doo, Novi Sad obavezan budući da su na priznanicama kojima je potvrđen prijem novca od tužioca (po osnovu ova četiri ugovora) i koje su potpisane od strane tuženog BB kao zakonskog zastupnika privrednog društva overene pečatom privrednog društva prodavca.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je obavezao tužene da tužiocu isplate 254.180 evra saglasno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima, obzirom da su tuženi navedeni iznos stekli bez osnova jer sporni ugovori o kupoprodaji nisu zaključeni na način propisan odredbama člana 4. stav 1. i 2. Zakona o prometu nepokretnosti pa kao takvi ne proizvode pravno dejstvo, odnosno ništavi su od samog početka, te kako je tužilac prilikom zaključenja navedenih ugovora dao na ruke u gotovom 254.180 evra tuženom BB, kao zakonskom zastupniku tuženog PD „Golding gradnja“ doo, Novi Sad, a što je tuženi BB potvrdio sačinjavanjem priznanica koje je potpisao i overio pečatom privrednog društva prodavca, kao potvrdu da je tužilac isplatio kupoprodajnu cenu iz sva četiri sporna ugovora, to tužilac ima pravo da zahteva vraćanje isplaćenog iznosa u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom kamatom, počev od dana kada je utvrđeno da je isplatio kupoprodajnu cenu, tj. od kada su tuženi postali nesavesni shodno članu 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Suprotno navodima revizije drugostepeni sud je postupio u svemu po nalogu iz odluke Vrhovnog kasacionog suda i na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučio po svom uverenju koje će činjenice uzeti kao dokazane, pri tom za svoju odluku dajući jasne i dovoljne razloge koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta u skladu sa članom 153. i članom 154. ZPP.

Kako se revizijom ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zorana Delibašić,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić