U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović, Danijele Nikolić, Branke Dražić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivan Milošević, advokat iz ..., protiv tužene „Erste Bank“ AD Novi Sad, čiji je punomoćnik Vojin Jovanović, advokat iz ..., radi utvrđenja niištavosti ugovora i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Jagodini Gž 892/21 od 23.04.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 09.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Jagodini Gž 892/21 od 23.04.2021. godine.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Jagodini Gž 892/21 od 23.04.2021. godine i presuda Osnovnog suda u Jagodini P 1427/20 od 10.03.2021. godine u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke, tako što se odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je apsolutno ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 9. tačka 9.1 alineja 1. ugovora o kreditu br. .., zaključenog između tužioca i tužene dana 05.07.2017. godine, koja propisuje “naknade koje korisnik plaća banci u toku otplate kredita su naknada za obradu kredita koja je jednokratna i iznosi 3,50% od iznosa odobrenih sredstava“, i da se tužena obaveže da isplati tužiocu iznos od 14.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.07.2017. godine do isplate na ime sticanja bez osnova i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj na ime naknade troškova postupka plati iznos od 30.000,00 dinara, u roku od 8 dana od prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Jagodini P 1427/20 od 10.03.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je apsolutno ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 9. tačka 9. tačka 1. alineje 1. ugovora o kreditu br. .., zaključenog između tužioca i tužene 05.07.2017. godine. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 14.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.07.2017. godine do isplate. Stavom trećim izreke odbijen je prigovor mesne nenadležnosti, a četvrtim stavom izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 39.420,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Višeg suda u Jagodini Gž 892/21 od 23.04.2021. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Jagodini P 1427/20 od 10.03.2021. godine.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, kao korisnik kredita, sa tuženom bankom, dana 05.07.2017. godine, zaključio je ugovor o kreditu broj .., kojim u članu 1.1. banka odobrava korisniku kredita gotovinski kredit u iznosu od 400.000,00 dinara. Pobijanom odredbom člana 9. tačka 9.1. alineja 1. tog ugovora, tužilac se obavezao da tuženoj po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva plati jednokratnu naknadu u visini od 3,5% od iznosa odobrenog kredita. Pre zaključenja ovog ugovora, banka je ponudom od 05.07.2017. godine, navela vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog i da naknada za obradu kreditnog zahteva iznosi 14.000,00, fiksno, jednokratno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev zaključujući da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava, na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), zato što tužiocu, kao korisniku kredita, tužena banka nije obrazložila iz čega se trošak obrade kreditnog zahteva i puštanja u korišćenje tačno sastoji i kako je došla do tog novčanog iznosa, a nije opredelila ni strukturu ovih troškova, kako bi se utvrdilo da li su oni stvarno nastali. S obzirom na to, zauzeli su stanovište da tužilac ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu člana 104. i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je tužena banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br.36/11 i 39/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju, jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 05.07.2017. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br.45/11), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom zaključenog ugovora o kreditu utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa između ostalog i jednokratna naknada za obradu kreditnog zahteva – 3,5% od iznosa kredita, odnosno 14.000,00 dinara, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe člana 9. tačka 9.1 alineja 1. ugovora o kreditu kojom se tužilac obavezuje da po osnovu troškova obrade kredita, plati jednokratnu naknadu u visini od 3,5% iznosa realizovanog kredita. Kako je tužilac sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu čl. 8. i 19. st. 1. tač. 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Iskazivanjem ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva) zadovoljava uslov određenosti ugovorne odredbe u smislu člana 50. ZOO (vrsta i visina – fiksna ili promenljiva). Sledom izloženog, pobijana ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje, banci plati jednokratnu naknadu u visini od 3,5% od iznosa realizovanog kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava niti osnovnim načelima zaštite korisnika finanskijskih usluga. S obzirom da je pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to: na ime sastava jednog obrazloženog podneska od 02.03.2020. godine u iznosu od 6.000,00 dinara, na ime sastava žalbe i revizije iznos od po 12.000,00 dinara, sve prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Tuženoj nisu priznati troškovi na ime sudske takse za žalbu i drugostepenu odluku, za reviziju i odluku po reviziji jer ih nije opredelila po vrsti i visini.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić