Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju pobijajući odluku u usvajajućem delu, zbog pogrešne primene materijalnog prava, dok je tužilac blagovremeno izjavio reviziju u odnosu na odbijajući deo zahteva za isplatu kamate na iznos glavnog duga, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP ("Službeni glasnik RS", br. 72/11...10/23) i našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ističe da presuda ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, da postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi i sadržine isprava koje su bile dokazi u ovom postupku, što predstavlja bitnu povredu odredbe iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, ali koja nije propisana kao revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. pomenutog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, (u raspravi) pred drugostepenim sudom tužilac i tuženi su 02.06.2004. godine zaključili ugovor o kreditu. Navedenim ugovorom tužilac je kao kreditor tuženom kao korisniku dao osnovna sredstva robne vrednosti od 41.366,54 norveških kruna. Članom 2. ovog ugovora tuženi se obavezao da vrati dobijena sredstva u periodu od 5 godina, sa grejs periodom od jedne godine, bez kamate, s tim da se rate vraćaju godišnje u iznosu od 1/5 duga; da je članom 3. ugovora predviđeno da godišnja rata iznosi 8.273,31 NOK u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu, a da otplata počinje 02.06.2005. godine; da se tuženi obavezao da otplati celokupan iznos najkasnije do 02.06.2009. godine. Članom 4. ugovora tuženi se obavezao da kao instrument obezbeđenja plaćanja, sa kreditorom zaključi ugovor o zalozi nepokretnosti (hipoteka) u iznosu od 1,5 puta vrednosti duga, kao i da se korisnik obavezuje da hipotekom garantuje i za solidarni deo potraživanja norveške humanitarne organizacije, kancelarije u Kragujevcu prema kreditoru, a na osnovu ugovora o donaciji, kao i da u roku od 3 dana izvrši osiguranje kredita. Članom 5. ugovora je predviđeno da ako tuženi ne izvrši obaveze utvrđene članom 3. ugovora, ugovor smatra prekršenim i ostatak duga smatra naplativim u celom iznosu; da su pravo na zaključenje ugovora o kreditu sa tužiocem imali poljoprivredni proizvođači koji su bili članovi Zemljoradničke zadruge „Agro- Rača“, da sredstva koja su upotrebljena za kupovinu osnovnih sredstava i kreditiranje proizvođača i da bi nakon vraćanja od strane korisnika kredita bila upotrebljena za ponovno kreditiranje drugih proizvođača. Dobijena sredstva su prebačena firmi „Milurović komerc“- Ugrinovci 04.06.2004. godine na ime tuženog AA koji je za navedeni iznos uz doplatu preuzeo traktor marke „IMT 539“ sa kabinom po nalogu od 02.06.2004. godine. Tužilac je tuženom odlagao isplatu duga, a zatim ga je više puta usmeno opominjao da isplati dug, pa kako tuženi nije izmirio dug, to je tužilac tuženom preporučenom pošiljkom poslao opomenu pred tužbu, koju je tuženi primio, ali po istoj nije postupio, tako da njegov dug prema tužiocu i dalje postoji.

Navedeno činjenično stanje drugostepeni sud je utvrdio nakon što je otvorio raspravu na osnovu člana 383. stav 4. ZPP, izveo predložene dokaze koje je cenio u smislu člana 8. tog Zakona, kao i činjenicu da je ugovor bio namenski, a prema ugovoru koje su stranke zaključile poslednja rata dospeva 02.06.2009. godine i tuženi je obavezan otplatiti celokupan iznos najkasnije do ovog datuma kako je predviđenom članom 3. stav 2. ovog ugovora. Zaključio je da se od ovog datuma 02.06.2009. godine računa rok zastarelosti, s obzirom da je tuženom odlagano ispunjenje obaveze i da mu je obećano da se dospele rate neće tražiti preko suda. Imajući u vidu da je tužba podneta 20.09.2018. godine, to je neosnovan prigovor zastarelosti, jer je odredbom člana 371. ZOO propisano da potraživanje zastareva za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti, pa po stanovištu drugostepenog suda potraživanje tužioca nije zastarelo.

Po stanovištu Vrhovnog suda, nasuprot navodima revizije tuženog, pravilno je drugostepeni sud zaključio da potraživanje tužioca nije zastarelo.

Članom 371. Zakona o obligacionim odnosima propisan je opšti rok zastarelosti od 10 godina i on počinje da teče na osnovu člana 361. stav. 1. ZOO posle prvog dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze.

Kako je u konkretnom slučaju, između stranaka, ugovoren rok vraćanja celokupnog zajma najkasnije do 02.06.2009. godine, a tužba podneta 20.09.2018. godine, što znači pre isteka roka od 10 godina, to proizlazi da je prigovor zastarelosti neosnovan.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud nalazi da se revizijom tuženog neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Vrhovni sud, ocenivši da se ni ostalim navodima u reviziji, koje je takođe cenio ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude i zbog čega ih posebno nije obrazlagao, je na osnovu odredbe iz člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca u smislu člana 410. stava 2. i 5. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Revizijom tužioca pobija se pravnosnažna odluka u delu kojim je odlučeno o sporednom potraživanju – kamati na iznos glavnog duga, odnosno o periodu za koji tužilac ima pravo na ovo potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 20.09.2018. godine. Vrednost predmeta spora je 41.366,54 norverških kruna (4.349 evra).

Odredbom člana 28. Zakona o parničnom postupku propisano je da ako je za utvrđenje stvarne nadležnosti prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim na ovom Zakonu, merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (stav 1) da kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev (stav 2).

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZPP stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan.

U konkretnom slučaju, revizija je izjavljena protiv pravnosnažne odluke u delu kojim je odlučeno o kamati na glavni dug (periodu za koji teče kamata) dakle protiv dela presude kojim je odlučeno o sporednom traženju tužioca koje ne čini njegovo glavno potraživanje, pa revizija tužioca nije dozvoljena.

Okolnost što je drugostepeni sud ukinuo presudu i odlučio o kamati na glavni dug ne čini reviziju dozvoljenom u smislu člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP, s obzirom na to da smisao pravila o dozvoljenosti revizije kod ukidanja i odlučivanja o zahtevima stranaka, u skladu sa navedenim članom, jeste da je odlučeno na štetu revidenta, odnosno da je reviziju izjavila stranka kojoj je odlukom drugostepenog suda pravo uskraćeno ili smanjeno. U konkretnom slučaju, prvostepena presuda je ukinuta i odlučeno je u korist revidetna – tužioca, te mu pravo nije ni uskraćeno ni smanjeno. Pored toga, revizija izjavljena protiv odluke o kamati kao sporednom potraživanju nije dozvoljena prema vrsti odluke koja se njom pobija u smislu člana 403. u vezi sa članom 28. stav 1. i 420. stav 6. ZPP.

U skladu sa iznetim, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković