Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. tog Zakona i utvrdio da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. DD iz ... je za života sa svojim sinom ĐĐ iz ... zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju koji je overen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru pod brojem R3 .../... dana 24.11.2010. godine. Prema navedenom ugovoru ĐĐ je, kao davalac izdržavanja, trebalo da vodi brigu o majci, kao primaocu izdržavanja, kao i da je posle njene smrti sahrani, podigne nadgrobni spomenik po mesnim običajima, a ona bi zauzvrat trebalo da mu ostavi svu svoju nepokretnu imovinu koja se sastojala od stana površine 37m². Davalac izdržavanja je svoju obavezu predviđenu ugovorom ispunjavao redovno, ali je preminuo 08.02.2016. godine, da bi dana 01.12.2017. godine DD sa svojim unukom GG, sada tuženim, sinom ranijeg davaoca izdržavanja, zaključila aneks ugovora o doživotnom izdržavanju, koji je solemnizovan kod javnog beležnika pod brojem Opu 1634-2017, u kome je konstatovano postojanje ranijeg ugovora o doživotnom izdržavanju koji nije u potpunosti realizovan s obzirom da je raniji davalac izdržavanja preminuo. Navedenim aneksom ugovora ugovoreno je da će tuženi, kao davalac izdržavanja, voditi brigu o DD, kao primaocu izdržavanja, na način koji je činio njegov otac, odnosno da je pazi, čuva, neguje, pomaže oko izdržavanja, vodi kod lekara, kupuje potrebne lekove, kao i da dalje živi sa njom u stanu koji je predmet pomenutog aneksa ugovora. Takođe, tuženi se obavezao da će primaoca izdržavanja nakon smrti sahraniti, snositi sve troškove sahrane i podići nadgrobni spomenik, a zauzvrat će steći pravo svojine na stanu koji je bio obuhvaćen i ranijim ugovorom o doživotnom izdržavanju. DD je sve do 03.11.2019. godine živela u stanu zajedno sa tuženim, njegovom majkom i njegovom sestrom koji su vodili brigu o njoj, ali nakon 6-7 meseci, njeno zdravstveno stanje se pogoršalo, usled čega je ona postala nepokretna, zbog čega joj je bila potrebna veća briga i pomoć. Tužilac AA je u tom periodu za DD obezbedio poseban krevet i kolica. DD je 03.11.2019. godine, na svoj zahtev, napustila stan u kome je živela sa tuženim i članovima njegove porodice, tako što je prebačena u stan njene ćerke VV, i to nakon što joj je tuženi saopštio da namerava da zaključi brak i da sa svojom izabranicom živi u drugom stanu, s obzirom da je stan u kome su do tada živeli bio neuslovan za njihov bračni život. Nedugo nakon toga DD je 13.11.2019. godine podnela tužbu radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju. Kod svoje ćerke živela je do svoje smrti 27.01.2020. godine. Do njene smrti o njoj se brinula ćerka VV. Tuženi, nakon što je DD napustila stan, više je nije video niti se čuo sa njom, odnosno nije joj ukazivao brigu predviđenu ugovorom. Nakon smrti troškove ukopa DD snosio je tužilac BB, a nadgrobni spomenik još uvek nije podignut.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev ocenivši da je sada pok. DD, odluku da napusti stan u kome je živela zajedno sa tuženim, kao davaocem izdržavanja i članovima njegove porodice i odluku da podnese tužbu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, donela zbog poremećenih odnosa, u toj meri da je dalja primena ugovora za nju bila nepodnošljiva, posebno imajući u vidu da je tuženi nameravao da napusti stan u kome je živeo sa njom zbog zasnivanja braka sa svojom izabranicom, iako je članom 3. aneksa ugovora o doživotnom izdržavanju bila predviđena zajednica života ugovornih strana, pri čemu između DD i tuženog sve do njene smrti nije bilo kontakata, a imajući u vidu i činjenicu da tuženi nije izvršio ni obavezu iz ugovora da snosi troškove sahrane pok. DD i podizanja nadgrobnog spomenika.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, utvrdio da tuženi nije ispunjavao ugovorne obaveze zato što je bio sprečen radnjama tužilje VV, koja je iskoristila teško zdravstveno stanje svoje majke, primaoca izdržavanja, odvela je u svoju kuću i tuženom onemogućila pristup, kao i njegovoj sestri i majci.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Apelacioni sud je ukinuo prvostepenu presudu i presudio tako što je odbio tužbeni zahtev da se raskine aneks ugovora o doživotnom izdržavanju, a imajući u vidu trajanje ugovora o doživotnom izdržavanju koji je zaključio otac tuženog, kao davalac izdržavanja 18.11.2010. godine i koji je sve do svoje smrti 08.02.2016. godine ispunjavao sve obaveze iz ugovora, da je tuženi sa pok. DD zaključio aneks ugovora o doživotnom izdržavanju 06.12.2017. godine ispunjavajući sve obaveze, osim u periodu 2-3 meseca pre smrti primaoca izdržavanja, a što tuženi nije skrivio nijednom svojom radnjom već je onemogućen da svoju obavezu izvršava radnjama primaoca izdržavanja, pri čemu tužioci nisu dokazali da su između strana ugovornica poremećeni odnosi, te da nema mesta primeni člana 211. Zakona o nasleđivanju.

Međutim, osnovano je revizijskim navodima istaknuto da zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

U ovoj pravnoj stvari nesporno je utvrđeno da je aneksom ugovora o doživotnom izdržavanju ugovorena obaveza tuženog da nastavi brigu o DD, kao primaocu izdržavanja, na način koji je činio i njegov otac, odnosno da je pazi, čuva, neguje, pomaže oko izdržavanja, vodi kod lekara, kupuje potrebne lekove, kao i da dalje živi sa njom u stanu koji je predmet aneksa ugovora, kao i da će primaoca izdržavanja nakon smrti sahraniti, snositi sve troškove sahrane i podići nadgrobni spomenik. Takođe, nije sporno da je nakon saopštenja tuženog da će zbog zaključenja braka napustiti stan u kome je živeo sa pok. DD koja je zbog toga, kao žena sa ozbiljnim zdravstvenim problemima jer je bila nepokretna, odlučila da takođe napusti stan i preseli se kod ćerke VV, te da između strana ugovornica nakon toga nije bilo bilo kakvih kontakata sve do DD smrti.

Činjeničnopravni zaključak Apelacionog suda po oceni Vrhovnog suda nije pravilan.

Odredbom člana 201. Zakona o nasleđivanju propisano je da ako se međusobni odnosi ugovornika iz bilo kog uzroka toliko poremete da postanu nepodnošljivi, svako od njih može zahtevati da sud raskine ugovor.

Iz citirane zakonske odredbe proizlazi da neizvršavanje ugovornih obaveza onako kako one glase a kasnije u potpunosti, dovodi do poremećaja odnosa stranaka i doprinosi sticanju uverenja primaoca izdržavanja da se kao stara žena, u pogledu svojih potreba, ne može osloniti na davaoca izdržavanja, koji je u konkretnom slučaju obavestio sada pok. DD da će napustiti stan u kome su zajedno živeli, na koji način je prekršio ugovorenu obavezu davanja izdržavanja u zajednici života, nakon čega do njene smrti svoje obaveze iz ugovora nije ispunjavao, kao ni obavezu da nakon njene smrti snosi troškove sahrane i podizanja nadgrobnog spomenika.

Saglasno navedenom, drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava nije potpuno utvrdio činjenično stanje u pogledu ispunjenosti uslova iz člana 201. Zakona o nasleđivanju za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. Drugostepeni sud će u ponovnom postupku, u cilju pravilne primene materijalnog prava, upotpuniti činjenično stanje, postupajući po primedbama iz ovog rešenja, nakon čega će doneti novu na zakonu zasnovanu odluku.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković