U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., ..., čiji su punomoćnici Zlata Ćirić Beljan i Aleksandar Beljan, advokati iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo, radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3191/2020 od 11.06.2020. godine, u sednici održanoj 30.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3191/2020 od 11.06.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 6973/19 od 16.01.2020. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti isplati 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja, pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3191/2020 od 11.06.2020. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom na Višeg suda u Beogradu P 5786/18 od 06.06.2018. godine utvrđeno je da je Zaključkom Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine, kojim su dozvoljena sredstva radi isplate novčane pomoći učesnicima rata sa prebivalištem na teritoriji sedam nerazvijenih opština Kuršumlija, Lebane, Blace, Bojnik, Žitorađa, Doljevac i Prokuplje povređena načela jednakih prava i obaveza čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca, kao učesnika rata 1999. godine. Tužilac tužbom u ovoj pravnoj stvari (koju je podneo 04.11.2019. godine) traži naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da tužbeni zahtev tužioca za isplatu na ime naknade nematerijalne štete po osnovu diskriminacije nije osnovan, jer je nastupila zastarelost potraživanja u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Naime, prema zaključku Vrhovnog kasacionog suda od 14.11.2017. godine, tužba za utvrđenje postojanja diskriminacije ne zastareva, dok potraživanje radi naknade štete (materijalne i nematerijalne) zastareva u rokovima iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, te da rok zastarelosti zahteva za naknadu štete po osnovu diskriminacije počinje da teče od momenta donošenja Zaključka Vlade RS od 17.01.2008. godine.

Odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2.).

Saglasno navedenom, kako potraživanje radi naknade štete zastareva u rokovima iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilna odluka nižestepenih sudova kojim su odbili tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu po osnovu povrede prava ličnosti. Naime, štetu predstavlja radnja tužene kojom je izvršena diskriminacija, odnosno kojom je tužilac neopravdano stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na ratne vojne rezerviste Topličkog okruga, koja je učinjena donošenjem Zaključka Vlade RS od 17.01.2008. godine i na osnovu koga je rezervistima Topličkog okruga izvršena isplata ratnih dnevnica. Imajući ovo u vidu proizilazi da je tužilac tada dobio saznanje i o nastanku štete i o učiniocu, zbog čega i rokovi zastarelosti teku od dana donošenja ovog Zaključka. Kako je tužilac tužbu za naknadu nematerijalne štete podneo 04.11.2019. godine, to je zahtev za naknadu nematerijalne štete podnet po proteku i subjektivnog i objektivnog roka za potraživanje ovog vida štete, što njegovo potraživanje čini zastarelim, a tužbeni zahtev neosnovanim. Stoga su pravilno nižestepeni sudovi odlučili kada su odbili tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete po osnovu diskriminacije isplati 100.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ističe da se početak roka za podnošenje zahteva za otklanjanje posledica diskriminacije ima računati od dana kada je utvrđeno da je diskriminacija izvršena, odnosno od dana kada je presuda Višeg suda u Beogradu P 5786/18 od 06.06.2018. godine postala pravnosnažna i izvršna. Naime, nižestepeni sudovi su postojanje diskriminacije izvršene Zaključkom Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine i koji je donet pre stupanja na snagu Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 22/09 - stupio na snagu 07.04.2009. godine) pravilno cenili na osnovu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Kako u konkretnom slučaju rok zastarelosti zahteva za naknadu nematerijalne štete po osnovu diskriminacije počinje da teče od momenta donošenja Zaključka Vlade RS od 17.01.2008. godine, stoga su pravilno nižestepeni sudovi odlučili kada su odbili tužbeni zahtev.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414 stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić