U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici po tužbi tužilaca AA iz ... i BB iz ..., koje zastupa punomoćnik Nebojša Đokić, advokat iz ..., protiv tuženih VV, GG i Preduzeća “Gile-gas“ DOO, svi iz ..., koje zastupa punomoćnik Živan Jeremić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž br. 1033/19 od 13.02.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 21.01.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje BB iz ..., izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž br. 1033/19 od 13.02.2020. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca AA iz ... i tužilje BB iz ..., izjavljena protiv rešenja o trškovima postupka sadržanog u stavu 4. izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž br. 1033/19 od 13.02.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž br. 1033/19 od 13.02.2020. godine, donetom u postupku po žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Višeg suda u Jagodini P-2/12 od 29.01.2016. godine i dopunskih rešenja istog broja od 16.03.2016. godine i 07.04.2016. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje BB iz ..., obavezani tuženi da tužilji solidarno isplate iznos od 14.840 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.05.2006. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan preostali deo tužbenog zahteva iste tužilje za iznos razlike od dosuđenih 14.480 evra do traženih 132.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate za zakonskom zateznom kamatom počev od 26.05.2006. godine. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da tužilji solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 27.203,00 dinara. U stavu četvrtom izreke, obavezan je tužilac AA iz ... da tuženima kao solidarnim poveriocima naknadi parnične troškove u iznosu od 574.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužioci su preko punomoćnika iz reda advokata izjavili blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Tužilac revizijom pobija odluku o troškovima postupka sadržanu u stavu četvrtom izreke drugostepene presude, dok se revizijom tužilje pobija drugostepena presuda u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije u odnosu na stav četvrti izreke pobijane presude, primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 4. i člana 420. u vezi sa članom 28. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) i odlučio da revizija tužilaca nije dozvoljena.

Odredbom člana 28. ZPP propisano je da kada je za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora kao ta vrednost uzima se samo vrednost glavnog zahteva, a kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja kao i parnični troškovi ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev.

Tužilac AA revizijom pobija samo odluku o troškovima postupka. Parnični troškovi o kojima je odlučivao drugostepeni sud propisani su procesnim zakonom u članovima 150. – 167. ZPP, što određuje karakter odluke koja se pobija revizijom. Zahtev za naknadu troškova je u predmetnom sporu sporedno traženje. Stoga se protiv rešenja drugostepenog suda, revizija ne može izjaviti, ako se revizijom pobija samo odluka o troškovima postupka kao sporednom zahtevu.

Odredba člana 410. stav 2. tačka 4. ZPP propisuje da nije dozvoljena revizija lica koje nema pravni interes za izjavljivanje revizije. Revizijom tužilje pobija se između ostalog i stav četvrti izreke drugostepene presude. U navedenom delu revizija tužilje nije dozvoljena, jer tim delom presude nije odlučeno ni o zahtevu tužilje, niti je ista obavezana da snosi troškove, pa tužilja nema pravni interes da pobija deo drugostepene presude koji se na nju ne odnosi.

Na osnovu izloženog odlučeno je kao u stavu drugom izreke ove presude. U preostalom delu revizija tužilje je dozvoljena, jer ispuljava zakonom propisani cenzus iz člana 403. stav 3. ZPP, obzirom da pobija odbijanje tužbenog zahteva za iznos od 117.960 evra i odluku o troškovima postupka koja se na nju odnosi.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) i odlučio da revizija tužilje u navedenom delu nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tužilje ne ukazuje se na postojanje drugih bitnih povreda koje su odredbom člana 407. ZPP propisane kao revizijski razlog.

Prema utvrđenim činjenicama Preduzeće „Trend kompani“ DOO iz Jagodine je dana 06.07.2004. godine kupilo pokretnu i nepokretnu imovinu DP „Brestovačka Banja“ u stečaju. Radi navedene kupovine pre zaključenja kupoprodajnog ugovora, zaključen je ugovor o konzorcijumu Ov. ../04 od 09.06.2004. godine između „Trend kompani“ DOO iz Jagodine, „Gile gas„ DOO iz Gilje, Ostrikovac i DD. Prema sporazumu članova konzorcijuma svako od njih je nakon kupovine postao vlasnik po 1/3 Preduzeća „Brestovačka Banja“, što je upisano kao osnivački ulog u registar kod Agencije za privredne registre. Tuženi su tužilju specijalnim punomoćjem Ov. ../05 od 15.11.2005. godine, ovlastili da posreduje, nudi i pronađe kupca za 33,33% pokretne i nepokretne imovine Preduzeća „Brestovačka Banja“. U cilju realizacije tog posla ovlastili su je da može angažovati treća lica i na njih preneti svoja ovlašćenja. Ugovorena je naknada u visini od 10% vrednosti posla. Tužilja je imala ovlašćenje i drugog suvlasnika DD da posreduje u prodaji njegovog dela imovine odnosno ukupno 66,65% imovine Preduzeća „Brestovačka Banja“. Tužilja je dana 07.12.2005. godine, zaključila predugovor po kome su prodavci „Gile gas„ i DD sa istim suvlasničkim udelom od 33,33%, a kupac je firma iz Italije za kupoprodajnu cenu od 1.400.000 evra. Na dan zaključenja predugovora, kao osiguranje zaključenja ugovora, kupac je uplatio depozit od 140.000 evra za narednih 40 dana za koje vreme je trebalo da se obezbedi prodaja imovine trećeg suvlasnika. Deponovana sredstva tužilja je prenela tužiocu, odnosno njegovoj agenciji po ugovoru o poslovno- tehničkoj saradnji. Treći suvlasnik se nije izjasnio o kupoprodaji udela. Suprotno datoj garanciji tuženi su 12.01.2006. godine opozvali specijalno punomoćje, a deponovani iznos je vraćen kupcu iz Italije. U realizaciji ugovora tužilja je imala izdataka na angažovanju trećih lica i ličnih izdataka, čija visina je utvrđena na iznos od 14.840 evra. Preko navedenog iznosa tužilja nije dokazala da je izvršila isplate angažovanim saradnicima.

Kod ovako utvrđenih činjenica pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, odredbe člana 822., 823. i 824. ZOO i primenom pravila o teretu dokazivanja iz odredbe člana 231. ZPP zaključio da tužilja ima pravo na naknadu troškova koje je imala u angažovanju trećih lica i dokazala da je naknadu za angažovanje tim licima isplatila. Tužilja, prema pravilnom zaključku drugostepenog suda, ima pravo i na lične troškove (putovanja, telefona, administrativne troškove itd.) koje joj je sud dosudio primenom člana 232. ZPP.

Neosnovano se revizijskim navodima ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, odredbi člana 822., 823. i 824. ZOO, jer drugostepeni sud tužilji nije priznao troškove angažovanja trećih lica za koje je tužilja dostavila ugovore i istima se obavezala da tim licima isplati honorare za marketinške, pravne i usluge tehničke podrške. Po stanovištu revidenta, ugovori kao pravni osnov nastanka obaveze jesu dokaz troškova koje je tužilja imala angažovanjem trećih lica, koje angažovanje je bilo nužno i opravdano. Takođe smatra da je njen lični doprinos pronalaženju kupca veći od priznatog iznosa.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, izraženom i u prethodnim ukidnim rešenjima, tužilji ne pripada naknada iz člana 822. ZOO, jer do zaključenja ugovora koji je bio predmet posredovanja nije došlo. Tužilja prema sporazumu i odredbi člana 824. ZOO ima pravo na naknadu troškova koje je imala prilikom pronalaženja kupca prema posredničkom trudu i učinjenoj usluzi. Troškovi angažovanja trećih lica za tužilju su nastali isplatom naknade tim trećim licima, a ne samim zaključenjem ugovora. Stoga sam ugovor, bez dokaza o ispunjenju ugovornih obaveza po istom, nije dokaz nastanka troška za tužilju koji trošak treba da nadoknade tuženi. Kako tužilja nema pravo na posredničku proviziju, to su joj po slobodnoj oceni primenom člana 232. ZPP odmereni i lični troškovi. Stoga je neosnovan revizijski navod da tužilji pripada nagrada od 30.000 evra, što sa iznosom troškova angažovanja trećih lica koji su joj dosuđeni, ali i onima koji joj nisu priznati, daje iznos utuženog potraživanja, zbog čega smatra da je tužbeni zahtev trebalo u celosti usvojiti.

Odluka o troškovima postupka u odnosu na tužilju saglasna je odredbama člana 153., 154., 163. i 165. ZPP i srazmerna uspehu tužilje u sporu uz obrazloženje drugostepenog suda koje prihvata i ovaj sud.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP odbio reviziju tužilje kao neosnovanu i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća-sudija,

dr Dragiša B. Slijepčević

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić